БИЛА једном два брата, Јакоб и Вилхелм Грим. Када су порасли сакупљали су приче о принчевима и принцезама, шумама, замковима и магији, али и мрачне саге о канибализму, неслози, убиствима и злим маћехама. А онда су пре тачно две стотине година објавили своју прву књигу "Дечје и кућне бајке". У њој су биле бајковите приче, међу којима и "Ивица и Марица", "Црвенкапа", "Принцеза и жабац", "Трнова Ружица" и "Снежана и седам патуљака".

Током протеклих векова бајке браће Грим имале су небројана издања и преведене су са немачког на 170 светских језика. Поред Лутерове верзије Библије, "Дечје и кућне бајке" сматрају се за најпознатије дело немачке књижевности. Рукописи браће Грим данас се чувају у њиховом музеју у Каселу, а 2005. године уврштени су на Унескову листу светске баштине докумената. Нјих не чине само бајке, већ и митови, нордијске саге, легенде, разни видови усмене народне књижевности, приче о животињама, поучне приче. Имали су изузетан утицај на сакупљаче народне усмене књижевности, па и на нашег Вука Стефановића Караджића.

НЕЗАВРШЕН ПРОЈЕКАТ БРАЋА Грим, ипак, нису успела да заврше свој најобимнији пројект, а то је немачки речник, који је објављен стотину година после њихове смрти. У овом монуменатлном подухвату, који надилази границе једног људског живота, учествовало је више од стотину германиста.

Браћа Грим су имала визију. Желели су да сачувају део немачког културног наслеђа од пропасти. Почетком 19. века, Немачка је била подељена, испуњена политичким немирима, борбом за моћ и војним походима. Јакоб и Вилхелм су прижељкивали да се то промени. Прижељкивали су уједињену земљу и јединствен народни дух. Кренули су да истражују немачки језик и прикупљају народне митове, саге и легенде. У њихово време то је био пионирски посао. Није било института за германистику којима би се обратили за помоћ, нити издавача заинтересованих за објављивање њихових бајки. Није се знало ни шта ће од њиховог дела преживети време.

Чињеница да њихов рад, нарочито првих година, није наилазио на занимање ни стручњака, ни јавности, није им сметала. Од малих ногу навикли су да раде оно што им се свиђа. Остали су без оца још као деца. Јакоб је са 17 година отишао на факултет у Марбургу, а годину дана касније придружио му се млађи Вилхелм.

После неколико семестара, Јакоб је прекинуо студије и њих двојица су започела сопствена истраживања, без намере да од њих нешто и зараде. Новац су зарађивали на различите начине: радили су као библиотекари, новинари, били су у дипломатској служби, професори. Страст за прикупљањем немачких бајки и легенди није их напуштала. И на крају им је наизглед узалудан посао којим су се десет година бавили донео бесмртност, а издавачима широм света велика богатства и шансе да стално праве нове изборе "најлепших бајки" за нове и нове генерације најмлађих.

У почетку, браћа су сакупљала више верзија исте приче, а онда су правила селекцију. Зато су оне у сваком следећем издању биле мало другачије. У изворној верзији "Пепељуге" главна јунакиња не добија помоћ од добре виле, него од кестења са дрвета које расте на гробу њене мајке, а злим сестрама су голубови ископали очи. А, у њиховој причи "Ивица и Марица", брат и сестра се нису изгубили случајно у шуми, већ су их тамо намерно оставили родитељи, који нису имали са чиме да их прехране.

Мада је њихова прва књига насловљена "Дечје и кућне бајке", она није писана за децу. Браћа су свој рад сматрала научним, а те приче су, по њиховој првобитној замисли, требало да се користе за академске студије, па је њихов садржај био намењен одраслима. Међутим, када су књиге постале популарне суочили су се са озбиљним критикама. Црквени великодостојници сматрали су да нису писане у хришћанском духу. Зато је трећи брат Грим, који се звао Емил и илустровао бајке, додао низ хришћанских симбола на сликама. На пример, на ноћном сточићу Црвенкапицине баке стајала је Библија.

Од првог издања, штампаног у 900 примерака, па до пред крај живота браће Грим, (од 1812. до 1964) "Дечје и кућне бајке" су 17 пута штампане, тако да су они имали довољно времена да их коригују. Гримови су желели по сваку цену да сачувају оно што се преносило кроз генерације и цензурисали су их успут, по потреби. Како су бајке постајале конзервативније, бивале су све популарније. Родитељи су се коначно осећали пријатно, док су их читали деци пред спавање. Током 1970. у Немачкој су уврштене у школску лектиру, а у 20. веку задржале су статус друге по реду популарне књиге у овој земљи, одмах иза Библије.

Сада, два века касније, сви још знају приче о "Храбром кројачу", "Успаваној лепотици", "Мачку у чизмама", "Вуку и седам јарића", "Палчићу", чак и ако су неки детаљи нестали кроз историју. То наводи на питање, да нису Јаков и Вилхелм редиговали своје приче, да ли би оне преживеле до данас и да ли би милиони деце током два века слушали пред спавање причу о наивној девојчици која верује погрешној особи на путу ка кући њене баке или младој жени која не може да се пробуди из дубоког сна, све док је не пољуби права особа? Управо захваљујући непрекидним корекцијама, бајке браће Грим су постале безвремене, што на неки начин потврђује и тек објављена књига "Бајке из браће Грим" Филипа Пулмена.

ЗАБРАНЈЕНЕ БАЈКЕ

У ВРЕМЕ Трећег рајха, приче браће Грим коришћене су за подстицање национализма. Зато су по завршетку Другог светског рата бајке биле забрањене у немачким школама, под изговором да је у њима пронађен корен нацизма, односно да су помогле формирању пожељних карактеристика просечног Немца - послушности, глорификацији насиља, дисциплини и национализму.

Британски мајор Ти Джеј Леонард тврдио је да су оне помогле да Немци своју децу науче "разним врстама варваризама" и олакшали им да се уклопе у улогу егзекутора. Немачки писац Гинтер Биркенфелд сматрао је да се у бајкама налази одговор на питање како су Немци успели да поднесу зверства која су се догађала у Аушвицу. За време "прогона" књиге из учионица и вртића у Немачкој, приче браће Грим нашле су своје место у Холивуду под окриљем Волта Дизнија.