ОСИМ значаја и вредност коју има за националну уметност и културу, свака слика која је ушла у Народни музеј има и посебну причу о свом “претходном животу”. Неки од тих својеврсних “животописа” откривени су са закашњењем од неколико година, чак и деценија.

Подземни лавиринти, трезори некадашње банке, данас депои који чувају национално благо сакупљено у Народном музеју, воде и до “Спаљивања моштију Светог Саве” Стевана Алексића. Слика је пре неколико година, након подужег “чамљења” у депоу, изашла на изложбу у Минхен, поводом обележавања 200. годишњице минхенске Академије, чији је студент био Алексић. Тек недавно је изашла и истина о њеном пореклу.

Рад је излаган 1945. поводом обележавања закаснеле 100. годишњице Народног музеја. Тад је неко од потомака урамљивача из породице Слијепчевић затражио то дело, тврдећи да припада породици. Наиме, пре тога слика је путовала у Беч да би се направиле репродукције, јер то технички није било могуће у Краљевини. У свитку се вратила урамљивачима да би поново била “разапета” на блиндрам и изложена. Слика је била монументална те се није могла унети у стан и остала је у Народном музеју са неразјашњеном причом о власништву.

Тадашњи директор, Вељко Петровић, написао је писмо надлежним властима с поруком да “држава не треба да се богати на рачун грађана... Ми нисмо знали порекло слике... уосталом све ће то завршити у Музеју”. Али, “копање” по документацији тек је недавно показало да је слика припадала Друштву “Свети Сава” које је расформирано после Другог светског рата, а уметнине је, законски, наследио Народни музеј!

Једна друга, “капитална слика”, како је оцењује Лјубица Миљковић, кустос и самостални саветник Народног музеја, има другачију предисторију. Реч је о портрету чувеног вајара, маркантног Томе Росандића, који је урадио ништа мање значајан уметник - Игњат Јоб. Росандић је био одличан педагог и харизматична личност и био је често мета сликара и вајара. Слика је “божанствена”, како каже Лјубица Миљковић, направљена је у Супетру на Брачу, у време кад је Росандић радио Маузолеј породице Петриновић, а Јоб је у то време живео на Брачу. Депо скулптуре Народног музеја истовремено чува и монументална врата тог маузолеја - Росандићево дело настало кад и Јобова слика.

Тај портрет је измакао очима стручне јавности, никад није излаган. У Музеј је доспео као поклон вајара Мире и Саве Сандића који су тај портрет добили (опет као поклон) од Росандићеве удовице Маре. Не случајно, јер Сава Сандић је био “десна рука” већ онемоћалог Росандића и онда кад је радио чувену композоцију “Играли се коњи врани”.

- Уметничка вредност те слике је велика јер Јоба показује као врсног портретисту, као и њена материјална вредност, будући да спада у ремек-дела портретске уметности. А увек је била поклањана - каже Миљковићева.

НАБАВКЕ ПОРЕД предратних аквизиција, које указују на изванредан сензибилитет стручњака и комисија које су одабирале дела, после Другог светског рата су дела за Музеј откупљивала државна надлештва, банке...
Министарство културе је то радило до пре дванаестак година. Али, многе значајне слике ушле су у Музеј као поклони и легати. Најзначајнији који је дошао у Музеј, када је реч о збирци слика 20. века, је легат др Јакова Смодлаке.

Депо девет деценија (!) “крије” и “Бербу”, капиталну слику Саве Шимановића из 1920-1921, која је једини пут била изложена 1922. на Петој југословенској уметничкој изложби. Од тада никад није излагана, због технолошког проблема.

Слика је настала у Паризу. Великог је формата па је у Србију стигла у ролни. “Те неокласицистичке слике, осетљивог бојеног слоја лако попуцају”. Да би је “повратио у живот”, Сава је кашира на дебелу, тешку даску да се подлога не би кривила. Ипак, даска је током деценија “радила” тако да је данас бојени слој оштећен.

- Сад треба да се уради конзервација и основни је проблем да ли скидати платно са даске или урадити конзервацију у затеченом стању, што би било најлакше, али се не зна колико би било трајно - објашњава Миљковићева.

Да је и Шумановић посебно вредновао ту слику доказује и чињеница да је она једна од пет репродукција у каталогу његове чувене изложбе из 1939, иако тад није била излагана.

Са скулптуром је, што због димензија, што због изложбеног дела простора, теже. Многа дела која то заслужују нису излазила пред очи јавности - како поменута Росандићева врата за Маузолеј Петриновић - тако, можда због идеолошких предрасуда, ни изванредан портрет краља Александра Обреновића, који је извајао Петар Убавкић 1897. Од 1950. публика није видела ни “Лава” Матије Вуковића, никад ни джиновске главе Милоша Обилића, део скулптуре која је требало да буде висока пет метара... Публици би можда било интересантно да види изблиза и Мештровићевог “Победника” у гипсу, са ког је одливен и онај бронзани на Калемегдану који је из “моралних разлога” попет на високи стуб да “не би кварио предратне београдске госпођице”, јер првобитно је требало да буде “приземљен” у фонтани на Теразијама.