НЕДАВНО сам добио на жиро-рачуну неколико милиона, идем улицом са пуним джепом пара и - заплакао сам се. Ништа ме није радовало, нисам имао с киме да све то поделим, да неко учествује са мном у трошењу тих пара...

Ово је одломак писма које је Стеван Раичковић марта 1982. писао сину Милошу у Америку, и које до сада није објављивано. Захваљујући књизи “Стеван Раичковић”, управо изашлој у едицији “Један према један”, коју је покренуо “Службени гласник”, пред читаоцима је неколико необјављиваних песникових записа и шест писама.

Књигу која представља “водич кроз поетички и интимни свет” великог песника, приредио је песник Мирослав Максимовић. У њу је ушло сто песама, две приче, једна биографија, шест прича о писању, више од четрдесет фотографија...

Бојана Раичковић, Стеванова супруга, умрла је 26. јуна 1979, а убрзо потом он је отишао у пензију, из “Просвете”. Нјихов син Милош већ је раније отишао од куће, и из земље, прво у Париз, а затим у Лос Анђелес. У овој књизи налазимо одломке из тих писама која је слао сину у периоду после женине смрти.


СУДБИНА СТРАШИЛА ОПИСУЈУЋИ сусрет са песником Цијаном Јун Јуаном у Кини, Раичковић наводи да га је питао како је прошао за време културне револуције. Кинески песник му је објаснио да су га, као старијег човека мало поштедели, јер није био за теже физичке радове, те да су му дали задатак да бамбусовом трском, на чијем је врху била нека крпица, растерује врапце из пиринчаних поља.
- Шетао се тако тим пољима и махао мотком, па кад се умори, онда, стоји са том мотком и учини му се да стоји, заправо, као живо страшило за врапце. И то је, за мене, на неки начин, постао симбол саме песничке судбине - да су песници, у неким својим периодима, у ствари, третирани као страшила, да смо тако накићени неким крпама да се свет мало, најблаже речено, шали са нама и да нас не схвата озбиљно - пише у причи “Кинески песник”.

Новембра 1980. године, песник пише:

Ја сам са здрављем доста добро, био сам пре неки дан на контроли за срце, докторка рече да нема никаквих промена нагоре. У “Славију” идем све ређе, некако се друштво осипа... Ето, то су спољни оквири у којима живим. А како ми је изнутра: наизменично добро, па лоше, час се мало стабилизујем, час обрнуто. Осећам се најбоље кад нешто радим, кад седим за столом. Чини ми се да бих пронашао неки прави излаз кад бих отпочео са писањем нових ствари. Али све то не зависи од мојих намера, нити жеља, то би морало да наиђе спонтано, органски.”

А под датумом 3. јануар 1981. Раичковић бележи:

... На новогодишњу ноћ нисам нигде излазио, седео сам сам у кући. Мислио сам да иза поноћи изађем на улицу, али била је густа магла, а и ја уморан, поспан, те сам заспао у своје нормално време, око два сата. Претходну ноћ смо се у великом броју окупили у “Славији”, па сам их довео после затварања локала код мене, били су до ујутру, једва сам почистио кућу и опрао судове, углавном чаше...”

Од одласка у пензију и Бојанине смрти, за својим писаћим столом у Светосавској 19, Стеван је проводио по неколико сати сваког преподнева, докле год је то физички могао, до пред саму смрт. Ти сати, без обзира на то у каквом и колико успешном послу их провео - били су, по његовом сведочењу, најбољи сати живота у тим деценијама.

Размишљајући о животу, педесетчетворогодишњи песник исписао је сину и следеће редове:

... Док сам читао твоје писмо имао сам осећај да се учим нечему што ја никада нисам имао. А то је та беспоштедна отвореност према најближима. Живећи са својим родитељима, братом и сестром - ја сам осећао неку сигурност породице, али сам лично у њој био изолован и затворен, непрозиран. На један други начин, али нешто слично, тако сам се осећао и касније, са Бојаном и тобом у кући. Имао сам осећање да нешто имам, то ми је стварало осећај сигурности, уточишта и разлога да се борим за обезбеђење те своје породице. Кад сам имао то, онда сам могао да лебдим, сам, са својом поезијом, кафанама и разбијеним концепцијама о животу, јер сам знао да имам где да се вратим. Такав начин живота ме је формирао те сам постао онакав какав сам. Сад све увиђам...

Међу Раичковићевим “причама о писању” које су део ове књиге, две се такође први пут објављују: “Кинески песник” и кратки запис “Жуљ”, у коме читамо:

- У Кини, показивао сам жуљ на лакту. Мој преводилац Чај ме је терао да задижем рукав и да га показујем: то је од писања.

Вредни Кинези су се чудили и гледали ме задивљено, мене ленштину.