ГЛУМИЦА Јелена Ступљанин, која већ неколико година живи и ради у Нјујорку, није „емигрирала“ из српске кинематографије. Последњу домаћу премијеру имала је недавно као Катарина у филму „Јелена, Катарина, Марија“, Никите Миливојевића. Насловне јунакиње су три девојке, које су током деведесетих напустиле Србију и пошле у Велику јабуку, трагајући за животом.

Јелена је и сама пролазила „емигрантске муке“ али каже да су је мимошла искуства њене филмске јунакиње.

- Нисам морала да пролазим кроз оно што задеси многе емигранте који немају сређене америчке папире за рад и останак. Дивим се тим људима, попут Катарине, јер је њима двоструко теже, борећи се за опстанак морају да се боре и за свој идентитет - објашњава Ступљанинова.

И у Америци се наша саговорница бави глумом у позоришту и на филму. Стални је члан трупе „Рисинг Пхоениx Реперторy“ за коју каже да је постала њена позоришна породица.

НЈУЈОРК- БЕОГРАД ЈЕЛЕНА каже да има много сличности између нас и Нјујорчана, посебно оних старије генерације, али су видљиве и разлике: - Американци су опуштенији од нас који долазимо са турбулентних простора. Нјујорчани су љубазни, увек спремни да помогну, посебно странцима. Оно што би, можда, могли да науче од нас је да нека правила могу да се прескоче, јер се на тај начин ефектно убрзава посао.

- Много стрпљења и труда је потребно да би се овде објаснило одакле долазимо и шта код нас представља култура - прича нам Јелена. - У Нјујорку не постоји српски културни центар, ни већина институција које имају друге земље да би представљале своје уметнике. Зато смо искључиво сами своји амбасадори. У почетку ми је било тешко, али сам радила на себи и створила свој круг људи.

Недавно је тако имала премијеру представе „Сломљено лепотом“, ауторке Кристал Скилман, и у режији Данијела Талбота. Представа се играла у позоришту на отвореном у елитном летовалишту Саут Хемптону, а српска глумица играла је главну улогу. Ни током лета неће имати паузу - спрема се на пут за Калифорнију, где ће неколико недеља имати пробе представе које ће се играти од јесени.

На питање може ли се у Америци живети од позоришта, без „помоћи“ филма, Јелена одговара:

- Постоје позоришта на Бродвеју, која су изузетно комерцијализована и где глумци и певачи добро зарађују. Али тешко је доћи до Бродвеја уколико ниси велика позоришна или филмска звезда која може да привуче публику. Што се тиче оф-Бродвеја и представа у којима глумим, оне су по капацитету публике и уметничким вредностима најсличније нашима. Са таквим ангажманом може нормално да се живи.

Однос према филмској глуми Јелена је усавршавала на угледној академији „Ли Стразберг“, која је изнедрила највеће глумце нашег времена, попут Мерил Стрип, Роберта де Нира, Ал Паћина, Пола Нјумена... У Америци је научила и вредне „лекције“ о односу према глумцима. Јаки синдикати брину о поштовању закона и јасно дефинисаних правила. Мора да се зна ко шта ради, каква су права глумаца и оних који их запошљавају.

- Баш зато што је све јасно дефинисано, сви имају слободу да раде оно што желе, у оквиру правила. Што се уметничке стране тиче, нема разлике, добар глумац је добар свуда на свету. И овде важи исто: кад се светла на позорници упале, немаш више где да се сакријеш - објашњава наша саговорница.


САНЈАНЕ УЛОГЕ

О МНОГИМ улогама машта наша саговорница, али не постоји ниједна која би била „остварење сна“:

- Свака улога се спрема као први пут, мада је временом лакше откључати своје унутрашње „фиоке“ и спаковати улогу у неку од њих. Али желим да увек остане нешто ново и аутентично, што ће и мени давати нове задатке и искушења.