У изузетној студији „Стојан Новаковић у служби националних и државних интереса“ (издавач СКЗ) академик Михаило Војводић (1938) успео је да осветли у нашој историографији занемарену делатност овог великог тумача српске прошлости, политичара, државника и дипломате.

Задивљујуће је шта је све Стојан Новаковић (1842 - 1915) успео да постигне: био је министар просвете у више мандата, неколико пута посланик у Скупштини, вођа Напредне странке, министар унутрашњих послова, председник Напредњачке владе, учесник у важним дипломатским мисијама, и наравно, писац многих студија о разним политичким питањима, језику и књижевности.

- Током целог свог радног века био је окупиран прошлошћу да би у скоро истој мери показивао интересовање да протумачи савремена кретања и да при том буде загледан и у будућност српског народа - истиче Војводић. - Новаковићеви погледи на решавање српског питања односно ослобођења и уједињења српског народа имали су свој развојни пут, али се дуго нису битно мењали. На то питање, чини се, гледао је прагматично, имајући у виду шире међународне прилике и унутрашња дешавања на Балкану. Увек су му била блиска уверења да се у првом реду могу користити мирна средства за окупљање српског народа, да се то мора чинити мудро и вешто, уз подршку дипломатије, а исто тако да се мора ићи на повезивање са суседним балканским народом. Говорио је „да добар споразум вреди више него најсрећнији рат“.

У знаменитој расправи из 1890. „Грчке мисли о етнографији Балканског полуострва“ Новаковић је закључио да треба инсистирати на просвети и култури као једином средству за повезивање српског народа, чиме би се следио европски пут уједињења народа. Само четири године раније, подсећа Војводић, Новаковићев истомишљеник и пријатељ, угледни српски географ Владимир Карић изговорио је речи да је школа најјаче оружје, јаче од топова и пушака. Новаковић је, дакле, одбијао револуционарни метод решавања српског питања, залажући се за миран пут, за метод еволуције. При том је највећу опасност за будућност српског народа видео у његовој изолованости, а праву перспективу у повезивању са другим народима.

У унутрашњој политици Новаковић је био противник аутократске владавине два последња Обреновића и упорни приврженик увођења уставног поретка. Отворено је писао да се у Србији мора онемогућити власт једног ауторитета, да земља треба да буде уређена као правна држава у којој ће владати, како се изразио „општа равнотежа врховних власти“ и постојати хармонија међу институцијама.

Проучавајући прошлост, а стално загледан у будућност Новаковић је искрено страховао од опасности феномена који је био непрекидни пратилац српске историје, а то је - неслога. Корене српских деоба видео је најпре у српској средњовековној држави, оличеној у сукобу српских великаша, као и у деценијским династичким борбама које су „заразиле“ читаве генерације. Колико је само то уназадило српску народну мисао, питао се у једној од својих бројних бележака.

- Ни модерна српска држава, ни развијен политички живот у њој нису му уливали веру да ће бити обезбеђена унутрашња стабилност. Партијска борба унела је доста непринципијелног. Дубоко разочаран, Новаковић је једном приликом 1887. године закључио да ће доћи време када ће сваки поштен човек бежати од политике - каже Војводић.