ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА - ПАРИЗ

СТАЛНИ ветрови на огромној тераси париског атељеа Јармиле Вешовић секу небо и с врха солитера разносе звуке звона са Цркве Свети Никола из Монружа на све четири стране. Одавде се види да је земља округла.

Непрестана киша ових дана кваси и натапа просењена Јармилина платна, прислоњена на маслиново дрво које се прима на слику. Једна је од ретких која се не жали на јун обрастао маховином. Код ње природа и уметност чине једно.

- Киша ради за мене! - истиче наша сликарка у разговору за „Новости“, проверавајући да ли човеков поглед с 16. спрата може кроз облаке да досегне до земље. - Моје слике не радим само ја, сликају их и киша, ветар, снег. С органским материјама из казеина коришћеним у фрескосликарству праве фантастичан спој. Дају им додатни квалитет. Онда им, на крају, ја ипак додам злато. Не може се ништа без пигмента.

На тераси, њеној лабораторији, зру слике које ће ускоро, током лета, бити изложене, истовремено у три италијанске галерије, у Милану, Венецији и на Сицилији. Обрадују се, као и човек, кад их, наједном, изненади сунце. Тад поприме светлоплави тон.

ПРИМЕЋЕНА У МАСИ ИЗБОР Фонда француске Академије уметности пао је на Јармилу Вешовић. Припала јој је за ову годину престижна награда, коју већ два века добијају велики уметници. Лаурет је по други пут, јер је признање, које је некада одлазило у руке стваралаца као што је Ежен Делакроа, већ једном заслужила, 2003. године.
- Драго ми је што је мој рад примећен у маси. Значи да је другачији. Награда ме је, ипак, изненадила. Али како је говорио Тарковски, нема тих димензија, осим временских, које могу да кажу у којој мери је један уметник добар, или није - говори Јармила, која ће признање примити у новембру.

- Од како гледам небо по читав дан, почела сам да личим на њега. Сваки човек има своју ауру, и своју светлост. И слика мора да их има. Само тако ћемо знати да је успела. Слика је тело, без обзира на то што је танано.

Материјал на којима их Јармила ради ефемеран је као и време. Боју и идеје на окупу држе провидне материје за које се стиче утисак да ће се свакога часа просенити, да ће, као песак кроз прсте, пропустити поглед да прође кроз њих. А ипак су постојане. Међу плавим пигментима провејава ћудљиви ветар с Атлантика.

- Лјубав чува материју. Има многих монументалних уметничких дела, која су нестала кроз време, без обзира на то што су била од мермера. Готово су једнако важни сегменти у животу неког дела, они који га чине важним у једном тренутку историје, и они који га чине потпуно безначајним. Слике славног Вермера су двеста година стајале у мраку. Нико није сматрао да нам је потребна таква врста сликарства. Без обзира на то у којој мери нешто, у одређеном тренутку, изгледа пролазно, небитно, ипак има општи историјски и друштвени контекст који му даје право на постојање.

За Јармилу Вешовић материјал је само спој размишљања и реаговања. Никад није само материја.

- Баш је у томе права вредност, да уметник да одређену димензију материјалу. То се постиже кроз издвајање реалности из контекста многих реалности. Слика је одвајање елемената из живота и тај мистични тренутак опредељује уметника да ради одређену врсту уметности, а не неку другу. Али кад сагледамо после сто година, постоје читави циклуси људи и живота, оваквих или онаквих, и у складу тих циклуса, стварају се одређени типови уметника, стремљења и изражавања.

ЛАКО СЕ ОБМАНЈУЈЕМО ТЕШКО је бити искрен, чак и пред самим собом, сматра Јармила.
- Лако се обмањујемо, чак и у причи о сопственом животу. После извесног времена, направимо верзију о прошлости која нам највише одговара. Да би се преживели тешки тренуци, морамо да заборавимо много тога. То је одраз наде. Онај ко слика, тај се нада. Трагајући за сопственим смислом, уметник има срећу да воли живот и види крај. Уме да сведе рачун са животом. То је можда знак да хоће да преживи своју смрт. Гистав Моро је све средио. Спалио је сву преписку с женом коју је волео, а своју кућу претворио у музеј. Извукао је карту смрти и помирио се. Рекао је: урадићу нешто и мртав!

Долазимо до тога да друштво одређује уметника који га истовремено сагледава. Међусобно се прожимају. И излажење из контекста је контекст епохе.

- Код онога ко заиста преноси причу из живота, његова уметност неминовно носи обележје времена у ком живи, без обзира на то колико је реч о апстрактном размишљању. Пикасо, Матис, Миро, имали су одређени тип виђења друштва, лепоте, природе, жене. Касније су следиле друге генерацијске фазе и облици. Уметник мора да буде слободан да би тачно живео друштвену атмосферу свог времена.

Ово време, у којем и сама живи, Јармила Вешовић доживљава као период поравнавања, без поузданих критеријума.

- Без обзира на то колико се прича о индивидуалности, ње, заправо, више нема. Има само концептуалног сажимања и прожимања. Човек и суштина његовог бића више не постоје. Зато је много тешко направити филозофску осовину око које се плете слика. Али то не значи да ово време није вредно, и поетично. Баш зато ми се допада акценат стављен на пролазне материјале. Та прозрачност, и оно што титра између светла, то недефинисано, омогућавају нам да поставимо питање колико је тело, уопште, битно. Оно је, у односу на космичку силу, до те мере ефемерно, да можда из те суптилности и долази толика снага. Великим мачем се реже латица јасмина. То је источњачки доказ перфектне јачине. Није узео пањ да пресече, већ латицу.

Концептуална уметност је још ефемернија од танких и лаких материјала, свиле и јасминовог цвета. Ипак су то само погледи, снимци.

- Ако данашњи материјали дођу до воде, готово је. То би у тароту била она карта која предсказује смрт! То је карта великих промена. Бура у чаши воде. Делује као најава катастрофе. Уметник мора да буде њен сведок, да буде храбар и да издржи.

Али за Јармилу је смрт само елемент новог почетка, баш као што су то и расењивање тканине, исецање, цепкање и гомилање, поред тешке пресе у њеном атељеу, остатака рециклираног материјала са сопствених слика.

- Све је у реду, то је логичан ток ствари! Смрт није крај. Нема краја. Има толико тога још! Ево, сад су били избори. Некоме је дошао крај, а некоме почетак. Можда је некоме и нови почетак. Почетак је радост, али рађање није само то. Прате га велике тегобе, излазак из апсолутне сигурности, у непознати свет, у живот за који не знаш колико ће да траје. Почетак је исто толико болан, као и сагледавање краја. Смрт није најтрагичнији део живота. И смрт је лепа, у добрим сликама!

Све оно између ове две крајности, почетка и краја, Јармила записује у свој животни и сликарски холограм, у цртеж на плишу, у вечном настајању, кад год, у ходнику, прође поред њега.

- Емоције су апстрактна ствар. Не можемо ништа конкретно да предвидимо, али можемо да сагледамо реалне околности. Зато је тај мој цртеж као једна непрекидна нота. Не исписује почетак и крај, већ другачији смисао ствари. Као сновиђење је. Стално нешто на њему мењам. Мој однос према животу је увек у контексту мог рада. Морам да видим где сам, сваког дана. У непрестаном сам покрету, као тај цртеж. То је моја трака, систем у којем живим и у којем се остварујем. Приказује интензитет мог живота. Конкретизујем своје време, и постојање. Циљ ми је да и даље пролазим тим ходником и да цртам. Волим да видим где сам провела своје време, и свој живот. У мом раду, на том плишу.


БОЖАНСКО У СЛИЦИ

ЈАРМИЛА Вешовић жели да посматрач пронађе себе у њеним сликама.

- Не да се у слици нађе као у огледалу, већ да се одмара, застане као путник и мисли о себи, да се пита да ли је већ видео негде моју слику, у неком од прошлих живота, или као пејзаж неког сна. Слика мора да буде људима блиска. Бог је близак свима. Слика мора да има нечег божанског. Мора и да додирује. Уметника бог мора да додирне, а уметничко дело да човека приближи богу. Не може све да буде како замишља уметник. Слика је питалица. Лјуди морају да се удубе и да се питају. То је тачка у којој се скупљају емоције, у којој се спаја свет, где све почиње да живи заједно. Не може све да буде у свили, мора да буде и неке патње.