КО је била Милева Марић Ајнштајн и каква је била њена улога у животу и делу славног научника, питање је на које су многи истраживачи, научници и историчари тражили одговор. Док су је једни представљали као маргиналну личност која му је изродила потомке, други су величали њен значај чак дотле да је Нобелова награда неправедно припала Алберту Ајнштајну, а не њој. Како кажу, она је била творац великих открића. Све су то, међутим, биле мање-више претпоставке, поткрепљене штурим документарним материјалом.

Аутентична документација, писма која је Ајнштајн писао првој супрузи и синовима, читав низ година чувана су иза седам брава. Катанац са ковчега који је чувао тајне које откривају њихов однос какав свет није познавао скинут је тек 2006. године. Тада је потпуно отворен Ајнштајнов архив. Историчарка Радмила Милентијевић прва се сусрела са овом грађом и настала је књига „Милева Марић Ајнштајн - Живот са Албертом Ајнштајном“, коју је објавила београдска „Просвета“. Писма, укупно њих 850, која је писао пионир савремене физике, мењају слику о њему као човеку и потврђују да је Милева имала врло важно место у његовим истраживањима.

- Ипак, апсолутно се претерује када се каже да је она измислила теорију релативитета - каже Милентијевићева, за „Новости“. - Идеје су, углавном, његове и то се види из писама, али очигледно је да су заједно радили и да се пуно ослањао на њу. Преписка доказује да су водили научне расправе и заједно истраживали. Ајнштајн говори о „нашим новим проучавањима“, „нашим истраживањима“, „нашем гледишту“, „нашој теорији“, „нашем раду“, чак и о „нашем раду о релативном кретању“. Милева је била необично паметна и веома образована жена и њена улога у Ајнштајновом научном развитку је веома важна.

Милентијевићева се определила да пусти Милеву и Алберта да својим речима, колико је то могуће, испричају живот. Нјена улога видљива је само у интерпретацији, повезивању и објашњавању.

КАП ПО КАП ПИСМА која су крила тајну односа двоје научника захваљујући извршиоцима Ајнштајновог тестамента била су недоступна јавности. Ајнштајн није желео да ништа после његове смрти од личних ствари и преписки постане доступно. Покушај њиховог сина Ханса Алберта да их публикује наишао је на судску забрану. Било је потребно више од 30 година да би се јавности дозволио увид у Ајнштанову заоставштину, која је, по његовој жељи, припала хебрејском универзитету у Јерусалиму. Отварали су је кап по кап.

- Милевина судбина тешко да ће било кога оставити равнодушним. Отпочела је студије на престижној циришкој Политехници, као студент чија је будућност обећавала. Исте године упознала је Алберта и њихови животи су се спојили. Прва је препознала генија у њему и хтела је да му помогне. Одгајана у патријархалној српској породици, спремно је жртвовала сопствену академску каријеру, а своју памет, познавање математике и физике, ставила у службу Ајнштајновог рада. Говорила је - ми смо „ајн штајн“ - што значи једна стена.

Албертова писма Милева је чувала, њена су, углавном, уништена. Веома се ослањао на њу. Из преписке се види да му је била психички потребна. Изолован је, одбачен, а она је једина све разумела.

- Имао је генијалне идеје, радио је оно што је наумио, али му је била потребна подршка. Добија је од Милеве. Писао је да без ње не осећа жељу за радом, да је тако срећан што је у њој нашао сродну природу која је исто тако снажна и талентована као он.

Пре брака Милева је Ајнштајну родила девојчицу коју је дала на усвајање. Закон је у то доба у Швајцарској био веома строг - човек који добије ванбрачно дете истог тренутка остаје без посла. Да би заштитила Албертову каријеру, Милева одлази код родитеља. Судбина ове девојчице обавијена је мистеријом. Неки сматрају да је дата на усвајање и да јој се после тога губи сваки траг, други кажу да је умрла 1903. године. Милентијевићева се, међутим, са тим тврдњама не слаже. Нјена теза је да ју је, после изненадне смрти сопственог детета, усвојила Милевина најбоља другарица Хелена, која је била удата за угледног економисту Савића.

Милентијевићева се посебно осврће на 1905. годину, која је за Ајнштајнове, али и за науку била година чуда. Тада је, без много научне литературе, написао четири чланка која су послужила за заснивање модерне физике. Већина физичара слаже се да три - о Брауновом кретању, фотоелектричном ефекту и специјалној релативности - заслужују Нобелову награду.

- Ајнштајн ствара основе нове физике, Нјутна ставља на главу, мења теорију простора и времена. Међутим, како је његова слава расла, тако се њихов однос погоршавао. Милена пише Хелени: „Мој муж је постао славан, али се бојим да слава не уђе у његову главу и да не изгуби хуману страну“. Жали се да се осећа усамљеном, запостављеном, да јој је самопоуздање пољуљано. У то време Алберт улази у авантуру са сестром од тетке Елзом и Милевин живот се претвара у пакао.

Ајнштајново понашање током развода било је до те мере окрутно да је ражалостило и његове пријатеље, а Милеву скроз уништило. Иако преварена и остављена, није дозволила да буде поражена. Милентијевићева први пут открива да је Милева изабрала одличног адвоката који се изборио да новац од Нобелове награде припадне њој.

- На Западу погрешно пишу да јој је поклонио половину Нобелове награде. Није тачно, она је то издејствовала. Ајнштајн је рекао Милеви да ће кад добије Нобелову награду сав новац, који ће наследити њихови синови, ставити у банку, а она ће моћи да вуче интерес. Није прихватила, натерала га је да потпише да новац од награде, кад је добије, постаје њена својина. Прихватио је, јер другачије није могао да се разведе.

Међутим, пошто је добио Нобелову награду, која је постала Милевина својина, њихови односи се побољшавају. Она купује петоспратницу у најлепшем делу Цириха, Ајнштајн јој се поново удвара, одседа код ње и заједно проводе време.

- Убеђена сам да га је волела и даље. Нјему је била потребна, јер никад није нашао другу жену која би била тако паметна, са којом је могао да разговара о физици, музици, позоришту и књижевности. Милева као да је поново била срећна, али Алберт је непредвидив. Одједном пише тестамент за нову фамилију и тражи од Милеве да она и деца не траже више ништа од њега, јер би остало оставио новој фамилији. Милева га је поново победила и од тог тестамента није било ништа.

А онда долазе тридесете и велика рецесија која доводи Милеву готово до просјачког штапа. Млађи син оболева од шизофреније што додатно компликује њихове животе. Ајнштајн се сели у Америку, Милева зависи од њега и он је широкогрудо помаже. Изгубила је две куће, трећу је успела да спаси тако што је Ајнштајн откупио. Убедио је да живи у њој до смрти.

- Пред крај њеног живота, 1947. одлучили су да продају кућу. Сама та продаја је на нов начин описана у мојој књизи. Иако је био договор да поделе новац, она му није послала ништа. Оставила га је за бригу о сину, јер није имала поверења у Алберта. Познавала га је, знала је да уме да обећа и после окрене ћурак и уради потпуно другачије. Није тачно да је умрла у болници где иду сиромаси. Ајнштајн ју је издржавао до пред смрт, а онда је продала кућу и није јој више био потребан новац. Имала је више него да плати болничке трошкове. Склопила је очи 1948. године знајући да јој је дете обезбеђено.