СВАКИ српски песник зна да су „песник“ и „Стеван Раичковић“ - синоними. Песник је друго властито име Стевана Раичковића. Добио га је на песничком крштењу, у цркви духа, оног тренутка када се песнички родио. Нјегова „Камена успаванка“ до бола је тачан, и вечан одговор на питање шта да раде добри, горки, занесени, али је и тих, готово прошапутан егзистенцијални крик српског народа у 20. веку.

Ово је у четвртак истакао песник Мирослав Максимовић на отварању спомен-плоче Раичковићу на згради у Светог Саве 19, где је песник живео пуне четири деценије. То је 23. обележје у оквиру културног подухвата „Вратимо дуг писцима“ који воде Министарство културе, „Вечерње новости“ и београдске општине. На овој адреси, напоменуо је Максимовић, становала су још два посвећеника уметности, Светислав Мандић и Мухарем Первић.

- Има неке симболике, налазимо се у улици првог српског просветитеља, а подижемо плочу једном од највећих песника друге половине 20. века - рекао је Бранимир Кузмановић, председник општине Врачар. - Поносан сам што је општина Врачар учествовала у овом пројекту, на овај начин желимо да скренемо пажњу младим нараштајима на српске великане.

Министар Марковић је указао на важност акције „Вратимо дуг писцима“, као и напора свих општина, „Вечерњих новости“ и Министарства културе да се она реализује.

КОМШИНИЦА РАИЧКОВИЋЕВА комшиница са четвртог спрата Мирјана Симовић откривање плоче је дочекала са сузама у очима. У њеном друштву и са цигаром већ тешко болестан песник је проводио своје последње дане испред зграде у Улици Светог Саве 19.

- Основна функција откривања спомен-плоча је да они који знају не забораве, а да они који не знају науче шта треба да памте. То је кључна ствар у постављању ових плоча и оне морају да буду приоритет. Уосталом, зато сам напустио седницу скупштине на којој се верификују мандати, то се дешава сваке четири године, а ово се догађа једном. Сваки Раичковићев стих, свака песма, важнија је од сваког дневног интереса.

Марковић је истако да плоче не „живе“ само на зградама у којима су књижевници стварали и становали, него и неколико дана на страницама „Вечерњих новости“.

- То је прилика да се многи од нас подсете на то да имају предрасуде о свом знању - признао је министар. - Било је природно да се о Раичковићу током претходних година организује низ догађаја, не зато што је умро, већ што је имао статус класика. Живео је са идејом да поезија траје дуже од људских живота. Није се разметао својим песништвом. Веровао је да поезија може сама. Имао је став монаха који служи вишој сврси. Напросто, носио је поезију са собом.

У српску књижевност Раичковић је ушао баш у тренутку у коме су се делиле најважније улоге, рекао је проф. др Радивоје Микић и објаснио:

- Ако је Васку Попи и Миодрагу Павловићу пало у део да на нове основе поставе модеран песнички израз и тако доврше оно што авангардна књижевност није стигла да уради, њему је припао још тежи задатак - да, оглашавајући се и сам из хоризонта модерног духа, повеже нити наше песничке традиције и омогући им да, још једном, постану средство које ће једну стару уметност водити ка новим изражајним могућностима.

Пишући, поред песама, и различите врсте лирске прозе и есејизираних записа о поезији, Стеван је желео само једно - да још потпуније укаже на то да је поезија за њега сама основа разумевања људске судбине и највиши облик у који се може увести један доживљај света и живота, истакао је Микић и додао:

- Сада када смо само власници успомена на великог песника и читаоца његових песама можемо, с пуним правом, рећи да српска књижевност, посебно у другој половини 20. века, није имала аутентичнији, од самих трепета саздан, лирски глас од Стевана Раичковића.

Раичковиће песме надахнуто је говорио његов дугогодишњи пријатељ, глумац Гојко Шантић. Овом догађају присуствовали су песници из Црне Горе - Андрија Радуловић, Бећир Вуковић и Радомир Уљаревић. Дошли су као пријатељи Раичковића, али и, како су нам рекли, да се још једном поклоне имену и делу Високог Стевана српске поезије.

БРАНИСЛАВА НЕВЕСТИЋ: ЖИВА РЕЧ

- МАЛО сам потресена, он је последњи од Раичковића. Верујем да ће његова реч још живети, а поезија опстати. Чула сам да ће пред крај овог века поезија бити трећи посао по заради, да ће се људи освестити да народ и нација обитавају у језику и то баш оном који није лако преводив.

ТАНЈА ДОБЛЈЕВИЋ: ВЕЛИКИ

- ОД целе Раичковићеве фамилије остале смо само нас две. Срећна сам што је цео мај прошао у догађањима везаним за Раичковића. Као део фамилије знала сам да је цењен песник, али сам импресионирана како његове колеге и јавност реагују на њега као човека.

РАДОВАН БЕЛИ МАРКОВИЋ: ДРАГОЦЕН

- ИЗВАНРЕДНО је што Министарство културе и „Новости“ на овај начин помажу да се књижевна топографија сачува. Дружио сам се са Раичковићем онолико колико је имао времена за моју маленкост. Нисам био његов нападни друг и памтим многа добра која је учинио пре свега својом поезијом. Нарочито у драгоценим часовима када се од њега имало шта чути.

НИКОЛА ВУЈЧИЋ: ПОЈАМ

- РАИЧКОВИЋ је за мене појам песника. Као млад, дошао сам у Београд и гледао сам га како господски шета Кнез Михаиловом улицом. Ишао сам на књижевне вечери где је читао своју поезију. Тада је за мене постао, а и остао је - апсолутни песник.