СВОЈИМ делом чврсто стоји на врху пирамиде српске песничке уметности, која је преломљена у његовим римама и ритмовима. Песнику највишег ранга, Стевану Раичковићу (1928-2007), у четвртак ће у 11 часова, свечано бити откривена спомен-плоча на згради у којој је живео четрдесет година, у Улици Светог Саве.

Раичковић својом поезијом улази у српско духовно памћење. Настојао је да у танчине изрази сложене и тешко ухватљиве кретње и колебања унутар душевног простора човека.

Српска поезија и његове песме ишле су истим духовним током. У тој стваралачкој матици, како је оценио Петар Пијановић, Раичковић је ослушкивао осећајност свога времена, био сведок горопадних спорења модерниста и традиционалиста, али је гледао своја посла, остајао свој и заветован песничкој служби, уверен да је најбоље певати онако како то налаже унутарњи песников глас.

Специфична поетска црта његовог стваралаштва била би, и по мишљењу Драгана Хамовића, превласт унутарњег доживљаја, „оних других“ очију и „другог“ слуха, по чијем се диктату окружење света неретко преобрази у нешто различито од слике коју бележе физичка чула.

ПОДУХВАТ У оквиру културног подухвата „Вратимо дуг писцима“, ово ће бити 23. обележје које постављају Компанија „Новости“ и Министарство културе. Присутнима на данашњој свечаности обратиће се Предраг Марковић, министар културе, Бранимир Кузмановић, председник општине Врачар, Мирослав Максимовић, песник, Радивоје Микић, књижевник, а Раичковићеве стихове читаће глумац Гојко Шантић.

У годинама после Другог светског рата, када је Раичковић почео да објављује песме, доминирала је идеја колективизма. Овај песник је у такву друштвену и књижевну атмосферу, по речима Мирослава Максимовића, почео да уноси наглашено лични свет, тематски наслоњен на свет природе. „Тако је добро бити сам“, наслов је једне његове песме из тог периода.

Раичковић је почео рано да пише. Прву збирку песама објавио је 1950, а уследиле су књиге: „Песма тишине“ (1952), „Балада о предвечерју“ (1955), „Касно лето“ (1958), „Тиса“ (1961), „Камена успаванка“ (1963), „Стихови“ (1964), „Пролази реком лађа“ (1967), „Варке“ (1967), „Записи о Црном Владимиру“ (1971), „Случајни мемоари“ (1978), „Точак за мучење“ (1981)... Објављивао је и књиге за децу, есејистичке и мемоарске текстове, прозу...

У његовом песништву запажају се три израженија плана. У првом плану Раичковић је песник осамљености, тишине и природе; у другом, он је песник града и градског амбијента; у трећем, сав је опседнут бићем песме. Ову поделу, по речима Слободана Ракитића, наравно, треба схватити сасвим условно, јер сва три плана, у којима се испољава сложеност песниковог духа, имају своје унутрашње јединство у његовој спознаји света.

Раичковић је чисти лиричар, а у својим песмама успевао је оно што се најтеже постиже: да изненади нечим познатим. Усред 20. века, у којем су манифести готово обавезно подупирали и јаке и нејаке поезије, његов песнички програм био је означен синтагмом „слепа оданост поезији“. Опредељењем за форму сонета, у чувеној „Каменој успаванци“ најрадикалније је артикулисао своју веру у песнички израз. Она је магистрала његове разуђене и многолике поезије, или, по Хамовићевом тумачењу, била је песник сам, у своме есенцијалном виду.

Више од пола века писања и присуства у српској књижевности, песник је обележио и последњом књигом песама „Фасцикла 1999/2000“, за коју је добио награду „Меша Селимовић“, за најбољу књигу у 2004. години, и тако потврдио своје место на врху српског Парнаса.