Толико су се у мени - деценијама опседнутим и забављеним литературом - помешали имагинарни и реални живот, стварност и поезија, да ми се и у далеко претежнијем делу и најобичније свакодневице учини да је то двоје апсолутно исто... Уосталом, изгледа да свако живи у свом свету, само што свакоме не полази за руком да тај свет и формулише, а још мање да га објасни и поготово призна пред другима. Та привилегија или казна запала је само песницима.

Ово су речи Стевана Раичковића (1928 - 2007), “витеза од сонета и риме”, како га је неко назвао, коме ће у четвртак (11.00 сати) бити откривена спомен-плоча на згради у којој је живео пуне четири деценије, у Светог Саве 19. Биће то 23. обележје у оквиру културног подухвата “Вратимо дуг писцима”, који воде Министарство културе и “Вечерње новости”.

Песничку жицу повукао је од мајке Живане, која је још као ђак Учитељске школе словила као песникиња и на излетима често читала своје стихове. “Али... изгледа да је она била сувише срамежљива да би постала песник”, сећао се у књизи аутобиографских записа “Један могући живот”.

Прве стихове написао је са 14 година у крушевачкој болници, где се лечио од трбушног тифуса. С породицом се иначе често сељакао, да би се после рата још једном затекао у Суботици, где је већ у првој години био “изузет” од оцењивања из латинског. Разлог је био незапамћен: његов текст, диктат на латинском “врвео је од ћириличних слова”. А, како се сећао, ништа боље није стајао ни из математике, физике, хемије.

ПОРОДИЦА СА Бојаном, студенткињом психологије из Земуна, Раичковић је ступио у брак 1954, а две године касније родио им се син Милош. Бојана је умрла у 49. години, што Стеван никада није преболео. О њој је мало говорио, али јој је посветио шест изузетно дирљивих сонета у “Каменовој успаванци”. Од сина Милоша (који годинама живи у Нјујорку) и његове супруге Јапанке Нивако, имао је унуке Адама и Ану.

У првим топлим данима, готово буквално сам побегао у поезију”. Наиме, уместо у гимназијски разред, свакога дана одлазио је до Палића и на клупи проводио сате читајући и пишући стихове. Та авантура, коју је једва успео да оправда, ипак се исплатила, јер је прву песму објавио у суботичким новинама, децембра 1945.

У Београду, где се упутио на студије књижевности, неколико ноћи провео је у чекаоници железничке станице, а у Студентском парку исписао своју прву београдску песму. У књижевност га је увео већ тада славни Оскар Давичо, који га је натерао да прекуца стихове које је носио по джеповима. И тако се 1950. појавила прва збирка “Детињство”, за њега под драматичним околностима. Као последица грубе штампарске грешке, табаци збирке завршили су као стара хартија на пијаци. Школски друг донео му је “књигу” са страницама у облику фишека, у којима су сељаци продавали лук и кромпир. Другар му је због тога “вадио душу”, а песник се и сам смејао “да не би заплакао”. Ипак, збирка је поново штампана и продавала се за 21 динар.

Од младих дана, па до позних година, Раичковићев живот су обележиле београдске кафане, у којима се дружио са многим писцима и уметницима. Први сонет “Букети”, који ће касније ући у славну “Камену успаванку”, коју је деценијама допуњавао, настао је једне зоре у кафани “Боеми”. “Келнери нису успели да ме пробуде, само су провизорно распремили сто... остављајући на исполиваном чаршафу неке заостале букете и разбацане цветове... међу којима се налазила и моја глава... Оно што сам једино угледао... и у шта сам дуго пиљио, били су нагомилани цветови... Када сам се нешто касније у току истог дана докопао хартије и оловке - испадало је тако да сам на папир безмало “преписивао” оно што сам већ готово у целости имао у глави”. А последњи сонет из “Успаванке” исписао је како је и насловљен, “На септембарској плажи у Херцег-Новом 1991. године”.

Друго “радно место”, док је био запослен у Литерарној редакцији Радио Београда, у коју је примљен 1949. био му је оближњи бифе “Прозор”. Ту су на ракију и кромпир салату често долазили Десимир Благојевић, Бранко Ћопић, Ђуро Гавела, Жак Конфино, Никола Дреновац, Васа Поповић. Када је желео да буде сам, одлазио је у “Москву”, где је писао за неким скрајнутим столом, а дане и ноћи са друштвом је проводио у “Зори”, “Златном буренцету”, “Под липом”...

Када је 1960. примљен за уредника у “Просвети”, упознао је Скендера Куленовића и отада су постали нераздвојни “као петак и субота”. Изузетно је волео Десанку Максимовић, “незаборавне и братске часове” проводио је са Попом и Миодрагом Павловићем, али је највише био импресиониран Ивом Андрићем, са којим је често шетао Херцег Новим или београдским парковима. “Имао сам утисак да је он човек који све види, све зна”, записао је.

При крају исповести “Један могући живот”, Раичковић је, враћајући се родном крају, селу Нересници у подножју Хомоља, забележио: “Мој прави и једини завичај био је сваки онај бели (још неисписани папир) који је лежао на мом столу”.