РЕДИТЕЛј Егон Савин припада оној, све ређој позоришној врсти, која већ годинама задужује овдашњи театар пробраним и сценски промишљеним насловима домаће и светске класичне књижевности: за Молијера увек постоји довољно добар разлог, а један од њих је и то што је редитељев омиљени писац. Радити га у наше време, верује Савин, значи дати недвосмислен уметнички допринос критичком односу према стварности у којој живимо. Зато ћемо, после „Тартифа“, који је пре четири сезоне режирао у Југословенском драмском, у суботу увече гледати његовог „Мизантропа“ на Великој сцени националног театра.

- Није случајност што поново радим Молијера, највећег писца комедије у светске књижевности - каже наш редитељ. - Нјегове комедије изузетно су адаптибилне на све могуће друштвене контексте и епохе. Иако је „Мизантроп“ написан 1666. године, пун је свежине и актуелности. Можда је и најмање смешна од свих Молијерових комедија, у њој се открива као генијалан писац трагичких судбина испричаних на смешан начин. Он је писац људских порока, подсмева се свакој врсти неумерене страсти. На једном месту, у одбрану „Тартифа“, рекао је: „Лјуди желе да буду рђави, али нипошто не желе да буду смешни“. Своје дело изградио је на искуству фарсе, тог народског, другог плебејског жанра који се подсмева људским настраностима, али је фарсу уздигао на ниво филозофије и поезије.

МОНОГРАФИЈА - Задовољство ми је што је у издавачкој делатности Српског народног позоришта изашла монографија Дејана Пенчића Пољанског, у којој су с нарочитом пажњом обрађене, пре свега,моје представе у СНП. Али књига садржи много фотографија и података о свим представа које сам радио до данас. С „Мизантропом“ - осамдесет режија.

* Зашто је комедија податнија од осталих жанрова за критичку жаоку?

- Основни задатак комедије јесте да има сатиричне бодље и да кроз смех формира оштар критички однос, не само према појединим људским пороцима него и друштву у целини. Нарочито оном привилегованом слоју који живи у лажи, себичности,каћиперству, похлепи... Зато се фарса и назива жанром који садржи исконску народну мудрост и намењена је, пре свега, радости малих обичних људи, који кроз театар катарзирају свеопште зло и неправду.

* Ипак, за разлику од Молијеровог времена или нашег друштва до пре неку деценију, данас те „бодље“ као да никог нити боле нити провоцирају?

- То се десило јер је позориште измештено из центра пажње. Све што можете у театру рећи упућено је малом броју људи. Моћници савременог доба заштитили су се медијима: они плаћају и формирају слику света онако како то њима одговара. Оштро, критичко позориште које жели да вреднује, да просуђује и указује - маргинализовано је. Моћници се од њега штите тако што га постепено укидају. Када би телевизија имала вредност театра, онда би имала и ону тежину коју је имао театар на двору Луја XИВ.

* Истичете да је „Мизантроп“ уз „Дон Жуана“ Молијерово најозбиљније дело?

- Зато што говори не само о немогућности опстанка једне љубави него и о младом човеку који у ситуацији општег лицемерства не види место за сопствени опстанак. Мизантропија је данас легалан поглед на свет и последица је свеопште катаклизме вредности, не само у нашој непосредној стварности него су сви људски односи одређени користољубљем, лажју, манипулацијама сваке врсте. Млади људи немају друго до презир према таквом свету или бег у екстремизам, можда чак и анархизам... Сви су пороци изашли на видело као и у свим временима великих друштвених и економских криза. Оне су, знамо, произвеле и ратове. Живимо поново једну велику економску, али и моралну кризу. Због тога, „Мизантроп“ постаје обавезни део репертоара сваког „мислећег“ позоришта.

ПРВЕНАЦ - Постоји један веома добар комад, првенац Горана Миленковића „Лака нам земља“. То је савремена, могло би се рећи београдска драма. Почетком следеће сезоне кренуће пробе у Атељеу 212.

* Али је све мање „мислећих“ позоришта у нашем времену?

- Тешко је о томе говорити, јер бих морао говорити о себи и другима. А и једно и друго ми је подједнако непријатно. Оно што је очигледно јесте да су људи одговорни за културу дигли руке од позоришта! Овај најновији изостанак минималне дотације за пројекте заправо је кастрирао наше позориште. Бојим се да то није само немар већ и - програм. То апсолутно нема никакве везе са економском кризом! Реч је о небризи о културном нивоу и духовном идентитету једног народа. У том одсуству сваке воље и жеље да позоришта опстану, мислим пре свега на она велика, Оперу и Балет такође - нема ничег европског...

* Ваша представа „Бунар“ ушла је у селекцију овогодишњег Стеријиног позорја, некада престижног фестивала чија се селекција готово више и не коментарише. Као да су сви од њега дигли руке?

- Од тог значајног фестивала остало је само име. У сваком случају, верујем да многе представе којима је место на Стеријином позорју нису имале средстава да дођу у Нови Сад и буду приказане. Верујем и да би селекција изгледала другачије да фестивал има новца до доведе све оно што је вредно урађено у протеклој сезони по домаћем драмском тексту.

* Ипак, осим новца потребно је и нешто друго?

- Не верујем да је за селекцију потребна нека нарочита памет или позоришно знање. Једноставно, треба довести оно најбоље, а све чешће се се дешава да неке сјајне представе немају место у селекцији. Зашто је то тако, не знам. Слажем се са вама да би на ту тему требало јавно полемисати. Ја се морам изузети из свих тих полемика јер готово да је сваке године на Позорју понека моја представа. Али многе за које сам уверен да је требало да имају своје место, из мени непознатих разлога, нису се нашле у селекцији. Ево, поменућу Стеријину „Злу жену“ зрењанинског Народног позоришта... Свако има право и на свој укус и на своје заблуде. Тако и селектор. Време ће показати да оно што је истински вредно у позоришту - траје. Из сезоне у сезону.