МНОГИ људи Крлежу не могу да забораве и они су, на срећу, већина, а ови други, затуцани, залуђени националном идејом, сматрају да је он неки србождер. Описао је Крлежа у својим „Дневницима“ један свој сан: за време окупације цео Загреб плови као једна дереглија и укотви се пред Београдом као да му је предграђе. То је супер пробеоградска инверзија која би многим људима требало да је у памети и то говори да је био врло близак овој средини. Он је у једном периоду и писао српски, екавицом. То су све везе које прелазе националне границе и затворености.

Овим речима писац Бора Ћосић за „Новости“ одговара на питање колико је Мирослав Крлежа (1893-1981) саставни део и београдске и српске културе, а поводом четвртог Фестивала једног писца „Крлежа: сан о другој обали“, који је у четвртак свечано отворио и који организује Културни центар Београда. Ћосић додаје да је и наслов Фестивала који ће трајати месец дана, до 10. јуна, изникао из поменутог сна. У галерији „Артгет“, у среду, Ћосић ће учествовати и у дебати „Између крлежофилије и крлежофобије“.

Крлежа је у Београд дошао 10. маја 1912. године. Одушевљен Ничеом и поезијом Војислава Илића, како пише Томислав Брлек, један од учесника фестивала, он је, попут других младих Хрвата, Словенаца и Срба из Двојне Монархије, који су „опсједнути својим властитим фикс-идејама“, веровали „како Европа треба да пропадне само зато да би овај Град побиједио“, Србији наменио улогу „максимале јужнославенског народног и социјалног спасења“.

- Тачно пре сто година Крлежа је први пут дошао у Србију као млад човек, са 19 година, да би се прикључио српској војсци. Онда је доживео потпуни фијаско, требало је чак и да га стрељају као шпијуна. Касније је остварио велику и важну везу са Марком Ристићем и са његовим схватањем нове литературе, без обзира на то што је Крлежа био одбојан према надреализму, и као писац био експресиониста. Та веза је трајала целог живота, што је чудно, јер Крлежа никад није завршио школе, а Марко је био човек са педигреом, његови преци били су председници, министри, амбасадори. Вероватно их је спојио европски дух, менталитет европејаца. Створена је та копча коју је у сновима видео - каже Ћосић.

ПИСМО У оквиру Фестивала једног писца отворена је и изложба „Крлежа: сан о другој обали“, на којој ће бити приказано и чувено „Дивотвелеписмо“ или „Писмо о не авангарди“, једно од најинтересантнијих Крлежиних посланица упућених Марку Ристићу. Поводом фестивала композитор Ивана Стефановић сачинила је музичку инсталацију „Истина, није, истина... Крлежини снови“. У хотелу „Мажестик“, данас у 17 сати, на програму је перформанс „Извештаји с друге обале“. а репризе су заказане за 26. мај и 3. јун.

Крлежа је у Београду 1934. године, заједно са Марком Ристићем и Миланом Богдановићем објављивао часопис „Данас“. Изашло је пет бројева док их нису забранили.

- Млади људи и не знају да је изнад „Мадере“, где ми сада једемо ораснице, била идеолошка комисија и ту је он дошао у Београд, први пут после рата, на испитивање код Ђиласа, да му објасни зашто није био у партизанима. После тога настаје његова све већа популарност и поновно пријатељство са Брозом и увек је одседао у хотелу Мажестик - прича нам Ћосић у ресторану овог хотела.

Крлежа је, по његовим речима, јако сложена и амбивалентна појава, величина и креатор, субјект који се много у животу колебао, али који је имао и чврстину у временима кад је то било потребно.

- Имао је храбрости да се пред рат супротстави линији комунистичке партије чији је заправо био пророк, јер је од двадесетих година па до почетка Другог светског рата био најважније лево перо Југославије, али кад је дошло до Стаљинових логора, веома одлучно се изјаснио против тога. Ту је настао сукоб с Јосипом Брозом, с којим је био већ иначе врло близак и из тога је после нарастао „сукоб на левици“ који је био врло плодоносан и омогућио да се раслоје ултралевичарски делови комуниста и скептични интелектуалци који су схватили да у Русији не иде све како треба - каже наш саговорник.

Други светски рат, који је Крлежа провео у Загребу, донео му је нове дилеме. Није прихватио Павелићеву понуду да се укључи у јавни живот НДХ, а бојећи се прератног сукоба на левици, није прихватио ни позиве да се прикључи партизанима.

ГРАД „ГРАД бетлехемски, хинтергрунд великог бабилонског (старобиблијског, израелског) Града, који се лепезасто протеже на обронцима од Ресавске до Врачара. Град у рушевинама, Град тврђава, Град играчка, панорама са зеленим куполама прозирним као дјечје шпекуле од зеленкастог стакла с меридијанима и паралелама у живим жутим и цинобер-бојама, Град на Дунаву, далеки Град у сну“ - написао је Крлежа о Београду, у свом „Дневнику“, 1943. године.

- Нјегова велика дилема била је да ли да иде у партизане или не. Могао га је прво Павелић убити, па радикални комунисти као што је био Ђилас, тако да је он остао ни на чему и захваљујући томе, трогодишњој окупацијској епизоди у Загребу, имамо, по мом мишљењу, најзначајније његове текстове - то су његови „Дневници“, испуњени пре свега његовим сновима. Они су ме и привукли Крлежи и тако је дошло до моје књиге „Послови/сумње/снови Мирослава Крлеже“. Многи људи, нарочито млађи, били су одбијени његовим понекад доста анахроним разматрањима и анализама, а оно битно код њега се некако занемаривало, а то су управо ти „Дневници“, његове најинтимније опаске које је најчешће пласирао кроз снове - каже наш саговорник.

На овом фестивалу у недељу је представљен и стрип о Крлежи „Мирослављево јеванђеље-апокрифна верзија“, за који је сценарио написао Ћосић.

Фестивал једног писца није конципиран као апологетска манифестација, већ као савремена уметничка реинтерпретација књижевног наслеђа. На фестивалу једног писца Крлежа показује своја лица и наличја. Тачно на стогодишњицу првог доласка овог Загрепчанина у Београд, на једну од својих бројних других обала. А Крлежа је данас, по речима Оливере Стошић Ракић, уреднице литерарно-трибинског програма КЦБ, синоним за: бити уроњен у друштвену стварност, учествовати у њеном креирању, бунити се с разлогом, бити у креативном дијалогу са идеологијама и политикама.