РЕДИТЕЛЈ Никита Миливојевић има, извесно, међу колегама из овдашње позоришне бранше најбогатију интернационалну каријеру: после Словеније, Шведске, Македоније, Турске, Грчке, САД и Немачке, ускоро ће се представити и британској публици. И то ни мање ни више, него у чувеном Глоб театру. Премијерно извођење је 11. маја (потом и два дана касније, на истом месту), а за Шекспирово позориште наш редитељ је одабрао „Хенрија Шестог“ и ансамбл националног театра који ће комад извести на српском језику.

Тако ће Србија наступити међу 37 земаља и укрстити „копља“ на културној Олимпијади у Лондону. Представа се припрема у копродукцији са Фондом „Лаза Костић“, а случај је хтео да је и онај чије име фонд носи добар део свог стваралачког живота посветио изучавању опуса славног енглеског писца...

- За сваког редитеља овакав задатак је нешто што се само пожелети може - каже на почетку разговара Никита Миливојевић. - Баш ми се посрећило... Има неке симболике и што је у целу причу, као донатор Глоба, укључен Фонд „Лаза Костић“. Режирао сам његовог „Максима Црнојевића“ управо на сцени Народног позоришта. Имам према нашем писцу посебну љубав као и према свим онима који су у овој средини покушавали да буду своји, другачији. А зна се да су одувек таквима били тешки живот и судбина у Србији.

* Није мала ствар поставити Шекспира пред његовом домаћом публиком?

- Глоб театар има око хиљаду и по места, онолико колико је имао и у пишчево време. Данас се налази нешто даље од места на коме је изгорело старо позориште, верна је (мало модернизована) копија некадашњег Глоба. Још не размишљам како је то играти за Енглезе, можда то „освестим“ тек после премијере. За мене је, пре свега, изазов и задатак како нешто редитељски да решим, како да мени самом значи и буде занимљиво. Тада ће ваљда и другима. Поготово кад се изнова уверавам шта све класика има! А има неки архетипски чип у коме су одговори на питања која стално постављамо. Кад читам добру класику, без обзира на то да ли је реч о антици, Чехову, Молијеру или Шекспиру, увек се задивим колико је то савремено. И сетим се приче Джулијана Бека, у време када је Ливинг театар представљао нешто најавангардније, како су га питали зашто је за прву своју представу одабрао „Антигону“. Одговорио је да он не зна ништа савременије од тога! Е, тако се мени чини да не знам ништа савременије од „Хенрија Шестог“.

* Како сте приступили овом раном и по много чему несавршеном Шекспировом делу?

- Урадио сам и адаптацију за веома тежак и, рекло би се, незахвалан текст. Много је у њему недоследности, па и данас шекспиролози о „Хенрију Шестом“ воде расправе. Мисли се и да га је писало више руку, али унутра је већ нешто што се препознаје као добро пишчево семе. Иначе, волим недовршене текстове.

КОСТИМ - И костим је био тежак задатак за све нас. Нисам хтео да изгледа модерно. Знате оно, јунаци у листер оделима, с актн ташнама и лаптоповима, а на ногама „мартинке“. Нисам желео такву представу, али ни тешке оклопе. Хтео сам костим који пролази кроз време и „осећа“ га.

* Зашто нас се „Хенри Шести“ данас тиче?

- Јер је прича о борби за власт и како се у тој борби због разних ситних, личних интереса, сукоба и сплетки, губи нешто много значајније... Кад год читам његове историјске драме мислим како је Шекспир, у ствари, балкански, српски писац. Идеја Фестивала на коме учествујемо је и била да „Хенрија Шестог“ изведемо као балканску трилогију, са албанским и македонским театром. Прича о власти једна је иста од Шекспира до наших дана: нови владар прво мора да побије све супарнике да би дошао на власт, а онда савезнике, односно оне коју су му помогли да је стекне - да би је сачувао. Потом су на реду најближи сарадници јер му угрожавају престо, а на крају и сам бива убијен. Онда долази нови краљ и почиње исти круг. Данас су, истина, на делу неке софистицираније верзије и много перфидније методе у вођењу борби, прављењу савеза и стицању моћи.

* Двадесет први век и нови миленијум отишли су корак даље?

- Мислим да ће се у нашем столећу доказати на делу оно на чему се радило у последњих сто година - на укидању савести. Живимо у времену у коме не мораш да имаш одговорност ни према чему. Шекспир је, дакле, „живљи“ него икад раније... Нажалост, у његово доба у Лондону је било двадесетак позоришта, а ми четири века касније немамо ни приближно толико.

ОКРУГЛИ СТО * ЗАШТО сте се одлучили баш за први део Шекспирове трилогије?
- Читајући схватио сам како ствари стоје у месту, а историја се врти у круг. Исто осећање имао сам са Андрићем и „На Дрини ћупријом“...
То ми је у овом тренутку послужило и као сценографско решење: један округли сто на сцени, дванаест столица и ништа више. Асоцијација на витезове, апостоле и округли сто Савета безбедности УН. Сви ратови почињу за округлим столом, ту се успоставља мир, склапају нови и руше стари савези. У „Хенрију Шестом“ једанаест је мушких ликова и дванаести - Јованка Орлеанка. После овог решења све је било лако, с тим кључем отварали смо и све остале „браве“ представе.


* „Хенри Шести“ је и прича о манипулацији?

- Овде су изманипулисани Толбот и Јованка Орлеанка, они и гину јер су сувише озбиљно схватили своје животне улоге. И тако је од кад је света и века. Има један стих у представи који каже: „Нећаче, политику води ћутке, у потаји.“ Тај наук данас зна сваки политичар аматер, јер никоме не смеш да верујеш. Исти сукоби преносе се и на нове генерације. Тако је и код нас, још се преслишавају стари дугови, ко је кога преварио и ко коме закинуо.

* Представу сте радили као трагикомедију са елементима гротеске?

- Сама чињеница да историја описује круг и тако се стално врти у месту, по себи је нешто иронично и духовито. То сазнање даје једну вишу, супериорнију визуру и истину о свему. У „Хенрију Шестом“ први пут се појављује као лик Фалстаф. И он одједном освежи све, па те крваве ратне сцене добију леп баланс. Као да се отвори нека друга перспектива. Помислио сам да и мени треба једна таква линија, „фалстафовски“ поглед на ствари. Два лика, гласници Розенкранц и Гилденстерн, постали су у мојој представи готово главни јунаци који коментаришу дешавања на сцени.

* Као и у нашим животима, гласници изненада постају веома важни?

- Ми се данас чешће него икада сусрећемо са разноразним гласницима који нам стално доносе неке нове идеје, захтеве, поруке. Већ дуго живимо у земљи која не може да одлучује ни о чему. И нисмо једини. Слично је и са суседима. Дакле, зна се ко се пита за округлим столом, иако смо сви „као“ једнаки...

* За „Хенрија Шестог“ говорило се да је комад „добоша и труба“, с много буке и спољних ефеката. Баш у таквом времену управо живимо?

- Једна од мојих омиљених мисли је да је код нас много важније јако лупати него тачно ударати. Битно је само правити буку! Готово је немогуће у тишини радити посао. Утишано као да не постоји. Имамо увек потребу да будемо део неке идеологије. Не постоји ништа самостално, па ни мишљење. Тако је свуда. И у позоришту...

НЈУЈОРК И БЕОГРАД

- СВОЈЕВРЕМЕНО је Джим Джармуш објашњавао зашто од свих градова највише воли Нјујорк. Рекао је да је то град у коме је све могуће и у коме уметник може да ради шта год пожели. Одмах сам помислио на Београд и на то како је, нажалост, постао нешто сасвим супротно - град у коме не можеш да радиш шта желиш и у шта верујеш. Постао је место у коме разни „културни комесари“ непрестано нешто цензуришу, калкулишу шта и ко је добар, послушан, ко је наш, а ко није. Нема ту ни говора о било каквој слободи стварања. Наш велики проблем је, у ствари, недосатак „људства“: квалитетни људи су или отишли или су се склонили...