КАДА је давне 1971. године филм „Млад и здрав као ружа“ приказиван у Дому омладине, исте вечери је у оближњем Дому синдиката певао Реј Чарлс. Па ипак, реке људи које су похрлиле на пројекцију Јовановићевог филма направиле су такав кркљанац на потезу између Дома омладине и кафана „Морнар“ и „Зора“, да је Дом омладине морао да плати казну јер није обезбедио нормално функционисање саобраћаја. Није забележено да је толико публике икада дошло на пројекцију неког филма.

Осим у „великој“ Пули, где је Јован Јовановић доживео прве отворене претње и нападе, и у оквиру те тзв. мале Пуле у Београду, Драган Николић се у маестралној роли „екстремно неподобног“ криминалца Стива тада представио тек малобројнима - „Млад и здрав као ружа“ те године је „стигао“ да буде приказан само још у Лјубљани, Новом Саду и Скопљу.

- То је филм који директно показује да Служба државне безбедности користи криминалце и убице - е сад ви замислите шта је било то рећи 1971. године - каже Јовановић.


А шта је то било, макар „споља“, знамо: после три и по деценије „у бункеру“, „Млад и здрав...“ је 2006. постао најгледанији филм у историји Феста, а десетине хиљада гледалаца за неколико дана поново су претиле да изазову колапс, опет пред Домом омладине. И опет је, после свега, проглашен „неподобним“ за „редовну биоскопску дистрибуцију“!

Но, „судбина“ овог филма пружа најтачнији увид у лик, дело и третман његовог аутора - човека чији су филм „Изразито ја“ Спилберг, Ворхол и Богданович прогласили најбољим страним остварењем у свим жанровима на фестивалу у Нјујорку 1969. , кога су копирали (Скорсезе у „Таксисти“)... Нјегови филмови „предају се“ на четрдесетак филмских академија у свету, а сам већ три деценије предаје на оној љубљанској. Угледни је теоретичар филма и предани хроничар стварности чија жудња за хватањем духа времена не јењава. Истинољубив до фанатизма, лудо храбар, бескомпромисан, многи би рекли и „свевидећи“ или „пророк“...

* Много пута су вас теоретичари описали као можда јединог нашег оригиналног филмског аутора, чији су филмови пророчки и актуелни „за сва времена“?

- Моје филмове, који су у ствари микс америчког филма и европске сензибилности, описивали су као „панк пет година пре панка“, као „Тарантина 20 година пре Тарантина“, „догму пре догме“... Био сам много испред свог времена у једној средини филозофије паланке, у ствари филозофије ретардиране елите која може само да имитира неке помодне трендове, а неспособна је да ствара властите културне вредности. Све оне „изме“ су преузимали однекуд, сва овдашња култура је имитација нечег.

Сви моји филмови су пророчки, кажу - а ја сам их само снимао онако како се то ради у Америци, истражујући стварност. Истраживао сам, и увидео да се „права“ стварност умногоме разликује од идеолошки наметнуте слике стварности. Дотле су редитељи „црног таласа“ имали априористички левичарски поглед. Идеолошки наметнуту слику они су поткрепљивали стварношћу, илуструјући филмовима своје тезе.

ТАВОРЕНЈЕ У ДЕПОИМА * НЕПОСТОЈАНЈЕ компетентних, професионалних критичара и теоретичара филма детектујете као један од проблема српске кинематографије и културне сцене?
- Проблем овдашње филмске критике је то што је крајње неедукована, не познаје естетику. Као човек који је константно проучавао југословенску и српску кинематографију, познајем естетику, бавим се филмском теоријом, аутор сам књига „Увод у филмско мишљење“ и „Увод у филмску драматургију“...
Као теоретичар филму приступам са позиција постмодернизма, а суштина постмодернизма није ништа друго до - преиспитивање свих вредности. Нажалост, наша култура и даље тавори у „музејским депоима“ некаквог тобоже класицизма и тобоже модернизма.

* Шта сте то све „прорекли“?

- Забрањени „Студентски град“, који сам снимио на трећој години студија, те 1965. директно је прогнозирао 1968. говорећи да млади човек нема шансу у социјалистичком друштву, што је тачно и данас. „Изразито ја“ поручује да урбана омладина не верује у титоистичке идеале. „КОЛТ 15 ГАП“, прича о марксистичком фанатику чија је судбина сажета у речима „купим отпатке, лижем тањире, 15 година активно - пасивно“, показује да је марксизам чиста манипулација и ирационална идеологија, и да радничка класа нема чему да се нада у социјализму и постсоцијализму.

Револуција која тече“, сниман на Кордуну 1972, за време маспока, „пророковао“ је да Срби немају перспективе ни у Босни ни у Хрватској. Срби говоре о својој неизвесности и страху од Хрвата, а српска цензура је на 18 година забранила тај филм, јер ја „рушим братство и јединство“.

* Наглашавате да је српска кинематографија, можда једина на свету, деценијама избегавала да на филму прикаже трагедију свог народа - српску драму?

- Београд је највећи антисрпски град, у коме је 1944. извршен културоцид српске грађанске класе, да би дошли титоисти, са својом некултуром и мржњом према Србијанцима. Било је најстроже забрањено промовисати српске вредности, културу, свест...

Готово нико у свету (чак ни у Словенији!) није чуо за Јасеновац! Припремам филм о Сребреници (о којој постоје норвешки и холандски филм, али не и српски!), а осећам обавезу да направим и филм о Косову. Када сам 1972. године отишао у „Дунав филм“ и рекао директору да имам занимљиву тему, он је повикао: „Какво Косово, немој да сад зовем Службу државне безбедности!“. Деведесете сам изјавио да ће Косово бити изгубљено, ако не проблематизујемо ту тему пред светом кроз филм и ТВ емисије. Зато ми се од овог ламентирања над Косовом данас диже утроба.

* Рађа ли данашња тежња за политичком коректношћу подмуклију врсту (ауто)цензуре у односу на некадашњу „подобност“?

- Филмови „црног таласа“ (који су - док у „Вјеснику“ није изашла прича о антидржавним филмовима, одреда добијали награде у Пули), били су некаква тзв. критика друштва, кроз снимање маргиналаца. Ниједан не преиспитује неке битне проблеме титоизма. Читава тадашња псеудоинтелигенција била је под пресијом цензуре и аутоцензуре. Морално-политичка подобност је подразумевала да се не отварају, не проблематизују и не тематизују било које теме ако то не уради ЦК и Тито. Имали сте дакле, масу табуа. То је оно што се данас зове политичка коректност - шта то значи? Како интелектуалац може да буде „подобан“ или политички коректан, када се зна да су то све идеолошке лажи, а он је неко ко би требало да изнесе истине - које су непријатне и обично узнемиравају. Он себе тако дисквалификује као интелектуалца.

КУЛТУРА АНДЕРГРАУНДА * МЛАДЕН Ђорђевић је аутор са којим сте се „препознали“, а плод вашег дружења је документарац за чије је снимање управо добио подршку на конкурсу ФЦС?
- То је добар редослед препознавања и упознавања. Младен ме је позвао и приказао ми „Порно банду“ у Кинотеци. Био сам одушевљен тим филмом који се потпуно разликује од једне, по мени, крајње конформистичке, малограђанске и дилетантске кинематографије каква је српска. Одушевио ме је његов начин размишљања и крајње урбан поглед на ствари, у кинематографији чији је један од највећих проблема управо то што није урбана. У његовом филму сам препознао нешто од културе Цреса, културе андерграунда. То, чини ми се, критичари овде нису прочитали на адекватан и прецизан начин. Овде некакви, мање-више медиокритети, снимају филмове који готово никог не занимају - макар не оне тзв. „обичне људе“. У том смислу Младен је чудо.

* Подвлачите како не верујете у српску елиту, али и те какве верујете у српски народ, а изнад свега у српску омладину?

- Живимо у можда најтрагичнијем времену српске историје. Деведесетих су направљени ратови не би ли дошло до дезинтеграције српског народа, а један од начина да уништите један народ јесте да му уништите националну свест.

Теорија генетике и еволуциона психологија нам говоре да врста којој прети уништење, или пристаје да буде уништена или направи нов генетски програм. Управо то су Срби урадили, што се види у спорту, који је по теорији еволуције замена за рат.

Трагично је што Срби не знају да имају најпаметнију омладину - када би им се дале све информације, били би шампиони света. Да интелектуалци знају нешто, они би такав народ обасули комплиментима а не оваквим мазохистичким самопорицањем.

* На коме је кривица за стварање негативне слике о српском народу, каква нас већ дуго прати у свету?

- Елита ствара национални карактер, вредности, дух, а титоистичка интелигенција дуго је радила у духу самопорицања српског народа. Филмови непрестано лансирају ретардиране типове као представнике Срба, никог ко би у цивилизованом светлу представљао народ. У свим филмовима црног таласа немате ниједну лепу слику Београда, који је у филму „Изразито ја“ снимљен као неки амерички град. Суштина је показати праве вредности. Мене занима народ, ја свој народ обожавам и нисам од интелектуалаца који сматрају да су изнад народа, то је проблем псеудоелите.

* Да ли сте икад поверовали неком сценаристи осим Јована Јовановића (као монтажер и сценариста свих својих филмова, познатих по убојитим и субверзивним, вазда „непријатним“ репликама)?

- Не, јер нису постојали, а ретки су и данас, филмски едуковани људи који знају шта је филмска нарација. У својој књизи „Увод у драматургију филма“ бавим се разликом у структури између литерарне, драмске и филмске приче. Недостатак сценарија је један од основних проблема нашег филма, дијалози су посебно слаби, а тада ни глумац не може развити уверљив лик. Сценаристи имају погрешну представу да је филм репродукција књижевности, а не самостална уметност. Маклуан је такве ликове назвао „Гутенбергови кретени“. У српском филму су од почетка, са ретким изузецима, баш такви - људи који познају литературу и позориште, али не и филм и логику филма.