Глас аутентичан, личан, на тренутке сенчен залелујаним одзвуцима једне прозодије чији је завичај у песмама Гетеа и Хелдерлина. У поезији Анице Савић-Ребац остварен је један од лепших спојева интелекта и песничког сентибилитета”. Ово је записао велики песник Иван В. Лалић, коме је пре три недеље откривена спомен-плоча. Слично обележје, биће отворено данас у 11.00 сати, на згради у Цариградској 8, где је живела једна од најумнијих жена наше културе.

То је 20. спомен-плоча у оквиру великог културног подухвата који воде Министарство културе, “Вечерње новости” и београдске општине.

Већ прве песме Анице Савић-Ребац (1892 - 1953), “Пан” и “Ренесанс” објављене у Бранковом колу 1906. наговестиле су песникињу изузетног сензибилитета и тематске инспирације. То је показала и њена једина збирка песама “Вечери на мору” у којој је оживела стару Хеладу као свет непоновљивог духа и врхунског принципа лепоте и истине. Како је приметио песник Братислав Р. Милановић, извориште њене поезије су и велики песници као што су Сапфо, Ридел, Данте, Гете, Шели. Јарким бојама дочаравала је медитеранске, алпске или нордијске пејзаже смештајући их у тренутке своје интиме. Још врло млада у поезију је увела слободан стих, форму која је у то време била нова и ретко коришћена.

ОПРОШТАЈНО ПИСМО АНИЧИНО самоубиство тумачено је на веома различите начине и временом добило обрисе легенде. Нјено опроштајно писмо, које је остало на сточићу поред канабеа у њеном стану, готово све говори: “Ово што чиним, чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и воље. То уверење да живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће поникло је, такорећи, заједно са мном, развијало се нарочито под утицајем античких схватања о самоубиству и постало једна од одредница моје животне концепције, од органских закона моје природе... То не значи да нисам волела живот, да га не волим чак и у овом часу; али баш зато не желим да живим бедно... Живот ми је даровао многе предности, па и ову последњу да могу умрети свесно и аутономно”.

После изласка песничке књиге, Аница Савић-Ребац се окренула есејистици, критици, превођењу. Нјено животно дело требало је можда да буде “Античка естетика и наука о књижевности”, али је остало недовршено. Уносећи ерудицију и научничку страст, Аница је тражила нове одговоре трудећи се да укаже на главне нити које спајају антику са познијим вековима. Ово дело по мишљењу проф. др Војислава Ђурића, представља редак и леп подвиг.

Професор Ђурић је био и један од ретких сведока њене највеће интимне драме изазване раном смрћу супруга Хасана Репца, који је био много више од животног сапутника - живот сам. Исте ноћи после смрти мужа, за чији се живот очајнички борила, тражећи лека на разне стране, Аница је себи пререзала вене. Спасили су је, али накратко. Покушала је затим да се убије струјом а онда потражила сигурнији начин: од једног студента набавила је пиштољ и вежбала гађање. Неколико дана пре смрти Ђурић је покушавао да је убеди да свој чин одложи управо ради Хасана и припреме његових мемоара.

- Изненађена што јој не противречим, као што су сви други чинили, телесно већ преполовљена, и са чудним сјајем у очима, оценила је мој разлог за одлагање самоубиства као врло озбиљан, јер је заснован на враћање дуговања човеку без кога не може да живи, али је и додала - и то сам осетио као знак да је прозрела моје лукавство - да због тога мора добро да размисли и да ће ми коначни одговор дати 8. октобра. Пуцала је себи у срце дан пре заказаног састанка - забележио је Ђурић. - Због несрећног стицаја околности, нисам могао да примим њен телефонски позив 6. октобра и не знам шта је тада хтела да ми каже, али знам да се нећу никад ослободити мучног осећања да сам нешто пропустио и да је због тога оштећена наша култура, која је напречац у једној личности изгубила песника, научника и преводиоца.

На данашњем отварању спомен-плоче о делу истакнуте песникиње и хеленисткиње говориће министар културе Предраг Марковић, филозоф Лјиљана Вулетић, проф. др Мирослав Вукелић и председница општине Стари град Мирјана Божидаревић, док ће стихове казивати глумица Биљана Ђуровић.