НОВИ домаћи филм „Устаничка улица“, политички трилер у режији Мирослава Терзића који се ових дана приказује у нашим биоскопима, свакако би могао остати упамћен по глумачкој екипи и ликовима које су остварили. У причи о систему који манипулише људима и уништава појединца, „мушком“ филму у коме главне улоге играју Уликс Фехмиу, Гордан Кичић, Раде Шербеджија, Милица Михајловић опет је уверила публику у своју озбиљност и велики дар.

За улогу Јадранке, жене некадашњег припадника паравојних формација који је променио идентитет и крије се од закона, на премијери филма добила је овације.

- Била сам свесна сврхе тог лика, тако да ми је основни циљ био да пружим слику блискости то двоје људи, њихове интиме и топлине - каже Милица Михајловић. - Јадранка је требало да буде уточиште не само злочинцу, човеку кога гоне, о чијој прошлости она ништа не зна, него и гледаоцу. То двоје људи нашло је утеху и оазу једно у другом, упркос сиротињи и беди, али и наду.

* Шта је вама био највећи изазов за лик жене која је топла, мекана, стрпљива, једноставна, добра, а ипак јака?

- Тај обрт кад она схвати ко је заправо човек с којим живи, кога обожава. Нјој се тада сруши читав свет, губи дете, љубав, а све што сам успела да урадим са ликом постигла сам у великој мери захваљујући тако дивном и поузданом партнеру какав је Уликс Фехмиу, с којим сам сарађивала и у филму „Бели, бели свет“. Мислим да је цела екипа „Устаничке улице“ била инспиративна и радила на томе да свако од нас извуче из себе максимум креативности - од редитеља Мише Терзића до Гордана Кичића који се као продуцент показао феноменалним. Они су дуго бирали екипу, кад су је одабрали, све је било као „рукавица“.

* Занимљиво је што човек кога оптужују за страшне злочине интимно врло дирљиво узвраћа топлину. Ипак, њихов однос је живот Аске и вука?

ПРОСТОР СЛОБОДЕ * И ПУБЛИКА и критика слажу се да правите сјајне ликове и у филмовима и у представама, јавно, међутим, делује као да сте увек изван свега што је „около“?
- За мене јесте права сатисфакција кад чујем публику, али, не осећам се нарочито пријатно у наступима мимо глуме, и та моја дистанцираност долази спонтано. Морам да учествујем у промоцији пројекта у коме играм, то радо чиним, али не волим да се бавим промоцијом себе. Не зато што ми је то недостојно, немам ништа против таквих промоција, него мени просто не одговара, није ми комотно, изазива ми осећање инхибиције и стида. Комотна сам у бављењу својим пословима, срећна сам што радим оно што волим, што је метафизички простор моје слободе, и свих најлепших ствари које бих могла да срочим.

- Мени је управо то било и најузбудљивије - како може да се деси да Аска живи са вуком, а да тога није свесна. А опет, то уточиште које му је пружила показује како би његов живот изгледао да није био увучен у тај ужасни, судбински вртлог догађаја, и да је и те како способан да воли. Филм та питања поставља пред нас - ко би све могао да постане звер у неким ужасним околностима, то је оно што је мене занимало и за чим сам трагала. Ми у филму не знамо шта се са њима догађа кад он одлази у затвор и да ли се поново срећу. Али, ко ће га знати - кад сам била мала, и кад се неки филм тужно заврши, мама ми је говорила да се ти неки људи опет нађу касније.

* Могло би се рећи да се ликови које играте у „Белом, белом свету“ и „Устаничкој улици“, ипак, негде „каче“?

- Иако су те жене потпуно различите, мислим да се додирују у тој немогућности да савладају сопствени живот. А то је највећа уметност - вештина како да се савлада сопствени живот, али и оно што је најтрагичније, онда кад то не умеш.

* Ускоро би премијерно требало да вас видимо и у филму „Топ је био врео“, по роману Владимира Кецмановића, у режији Слободана Скерлића?

- Играм Митру, силовану жену код које се крије дечак, Партнер ми је Славко Штимац, а Митра је од оних несрећних људи који су били заточени у граду под ратном опсадом, и с тим не излази најбоље на крај - у неком је трајном нервном слому, не једе, не излази, скоро више и не говори. Једино с ким се сналази је дечак, који је такође занемео од страшних догађаја, са њим има „тајни споразум“. Они воле да ћуте заједно, и некако се разумеју. Та прича и тај лик, све је то за мене и тешко и изазовно, а таква ми је свака улога, нема ниједне за коју могу да кажем, то ми је било лако. То су оне ствари које те у овом послу вечито стављају на почетак, али и чине вечно младим. Глумци који су остарели у овом послу стално се изнова доказују. Не другима, него себи излазе стално на црту. И то је оно најузбудљивије у уметничким професијама, не само у глуми.

* Шта је са филмом „Смрт човека на Балкану“ Мирослава Момчиловића, у коме такође играте?

- Није још измонтиран, а врло је занимљив и негде другачији - човек се убио, а остала му је укључена веб камера, и онда почну да долазе комшије, лекари, гробари, пријатељи... Сви глумци имају по једну сцену, само пролазе кроз собу у којој лежи покојник.

* Познато је и да одбијате улоге?

- Не могу да учествујем у стварима које су ми из било ког разлога одбојне, и да на силу будем креативна. Не мислим да су глумци извођачи, верујем да су аутори, уметници, и онда никаквом присилом не могу да постанем даровита и да створим нешто вредно. Ако у нешто не верујем, онда могу само да донесем ништа. Наравно, у животу постоје компромиси, не кажем да је моја, ни било чија каријера као кристална чаша, али једно је компромис, а друго је учествовање у нечему што ти је страно.

* Шта је оно што вам је важно, што вас чини оним што јесте, и у професији, и у животу?

- Радост. У послу, то је радост игре, и кад ми се она дира, то ме избезуми. Интимно, колико год је живот тежак и компликован, трудим се да сачивам радост постојања. Она ми је главни покретач, иако не знам да ли је бити радостан и ствар одлуке. Ја сам неуморни, смешни оптимиста, таква ми је нарав, и мој брат често каже да сам овчарски пас - имам утопију да сви можемо да се сложимо, и да све може да буде лепо.

ГРАБИ, ОТМИ, СНАЂИ СЕ

* КОЛИКО данас имамо дистанцу према систему и дневним догађајима?

- Ти политички и историјски изазови стално постоје, немам утисак да је икада било богзна како лако. Сваки тренутак на овим просторима носи велика искушења, и колико год нам се чини како смо, ето, неправедно бачени на ово поднебље где се вазда неки хаос дешава, опет, никада не можемо да кажемо да нам је досадно. Сада су, хвала богу, ратови иза нас, али су велики егзистенцијални изазови. Човек се труди да одоли, и да децу васпитава у складу са најбољим уверењима, а не по правилима времена - граби, отми, снађи се, при том пазећи да не направи од њих некога ко ће сутра бити неспособан за живот. И у професији је тешко, стално си пред изазовима да ли да поклекнеш пред исплативим шундом или да просто једеш свој горки „лебац“ и служиш уметности.