ЧЕСТО ми дође да кажем: уморио сам се од писања и читања, доста ми је више Данилова, не подносим тог типа, иде ми на нерве, хоћу да будем неко други. Најиспуњенији сам на Бајлонијевој пијаци. Волим да ослушкујем хранљиве, укусне реченице које људи око мене изговарају. Бајлонијева пијаца је казан који се прелива, Дионисово позориште, место свеколиког костимирања где владају посебни закони и регуле, сцена са много натуршчика који савршено играју сами себе. Овде се може уживати у непредвидивостима видљивог света, јер, овде све ври у некаквој слепој узбуњености, све навире као из непресушног зденца.

Прича овако за „Новости“ песник Драган Јовановић Данилов, овогодишњи добитник Дисове награде за животно песничко дело, које додељује Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ из Чачка, у оквиру манифестације „Дисово пролеће“.

* Жири је оценио да је ваша поезија својом светлом симболиком, препозната као антипод преовлађујућим тоновима српске песничке традиције.

- Та оцена се, пре свега, односи на моју књигу „Кућа Бахове музике“ која је, хтео ја то или не, променила нека правила. Ту сам ја утопијски хедониста, глорификатор радости живота, а управо у то време када сам радио на књизи, био сам очајан и ужасно се лоше осећао. Али, тај очај у времену историјске шизофреније у Србији, претворио сам у жудњу за радошћу. Покушао сам да изразим цветање бића, нешто што пулсира и загрева. Има у тој књизи пуно Африке и напасти барокне острашћености. „Кућа Бахове музике“ је књига моје песничке незрелости, велики песнички стриптиз, нека врста балканског фада који је потпуно разбио лажне херметичаре.

СИЈА ПОПУТ ЗВЕЗДЕ * Има ли Дис важно место на вашој песничкој топ-листи?
- Дис је за мене халуцинација о древном потопу, о недогледним воденим провалијама које гутају људе и светове који касније из дубина поново израњају. Дис је леп, сија попут звезде.

* А за шта се, данас, као песник, радије одлучујете: за поверење у човека, свет или за разочарање?

- Сада сам далеко од естетике из своје младости. Моје песме сада имају више резонанцу према актуалном, животном реалитету. Сада ми је најважнија телесна стварност песме. Напросто, пишем оно што живим и сањам. Мало тога измишљам. Као и сликари из добрих старих времена сликам по моделима које је измислио Свемогући. Занимају ме подруми, бунари, голубарници, гаврани, мачке из предграђа... Одувек ме привлачило да откријем метафизичку дубину и драмски конфликт у обичним збивањима.

* Пишете ли поезију лако и брзо или песме пролазе кроз разне верзије?

- Живим у непрекидној, изгарајућој грозници писања и читања. Увек правим више верзија и одабирам најбољу. Пишем пенкалом, волим осећај кад се мастило суши после сваке написане реченице. Писање поезије је рукотворно дело, као, рецимо, кад се тка. Онда текст прекуцавам на писаћој машини што је за мене узбудљив, еротичан процес. Чарлс Буковски то пореди са штектањем митраљеза.

* Слажете ли се да у нашем добу филмска уметност задовољава све човекове потребе за поетским сликама и значењима?

- Визуелни свет је за мене један неисцрпни, божанствени речник. Мој циљ је да ту невидљиву драматургију призор из свакидашњице поетски уобличим и покажем њихову скривену драж. Зато није случајно да ме и данас узбуђују филмови Роберта Роселинија, Виторија де Сике, Лукина Висконтија. Они предочавају постојање малих људи из предграђа и градова, фиксирају обичне призоре иза којих наслућујемо дубине и сложености једног времена и начина на који се то време одражавало на њихове животе. Моје песме су, пак, сачињене од слика-кадрова снимљених у стварним београдским просторима, и оживљене једним иманентно поетским визуелним динамизмом. Код мене је призор готово сликарски компонован. Али, ја данас не волим да гледам филмове, досадни су ми. Позориште је неупоредиво узбудљивије и ближе поезији. Ту глумцу куца срце и он игра само за тебе. Па, ако је живот сан, онда је позориште, као и поезија, сан у сну.