ЈУБИЛАРНИ, 40. фестивал фестивала, отвориће у петак, 24. фебруара Питер Богданович, амерички редитељ српског порекла, један од оних великана „покретних слика“ из седамдесетих година, који је, и професионално и приватно, оставио траг у најблиставијој епохи Холивуда.

У ексклузивном разговору за „Новости“ уочи доласка у Београд, Питер Богданович говори о томе због чега његов живот толико наликује филму, како данас вреднује своја дела, ...

* Седамдесетих година сте били гост Феста као једна од највећих звезда Холивуда. Како сте тада запамтили Београд, и с каквим емоцијама сада долазите?

- У Београду сам био два пута - први пут 1972, на Фесту, и тада сам се дивно провео. Памтим да је ту био и Джек Николсон, који је био јако тужан, јер га је девојка напустила због Ворена Битија, и ја сам покушавао да га разведрим. Непрестано смо шетали по београдским кафанама, и то је било заиста лепо. Вратио сам се у Београд 1975, када је Музеј савремене уметности организовао ретроспективу слика мог оца, и сећам се да је то било врло дирљиво.

КУСТУРИЦА ЈЕ ВЕЛИКИ АУТОР * Кога познајете од наших филмаджија, шта мислите о глумцима из Србије који данас праве каријере у Холивуду?
- Нисам баш имао шансе да видим неке српске филмове. Гледао сам „Сећаш ли се Доли Бел“, познајем рад Емира Кустурице, био сам члан жирија у Венецији кад је добио награду и борио сам се за то. Јер, док сам гледао његов филм, помислио сам - боже, како имам неки осећај блискости, и цела атмосфера из његовог филма деловала ми је познато, као да сам је негде већ проживео. Пријао ми је тај филм, а кад смо једном ступили у контакт, рекао ми је да је на њега велики утицај имала „Последња биоскопска представа“. Видео сам и друге његове филмове, Кустурица је велики аутор и волео бих да га лично упознам.

* У светске антологије ушли сте као један од најзначанијих представника „новог Холивуда“, уз редитеље какви су Копола, Лукас, Ћимино, Спилберг... Издвајали су вас Орсон Велс, Джон Форд... Светска федерација филмских архива доделила вам је награду за животно дело, стављајући вас раме уз раме са Оливијером и Бергманом. Да ли је то довољно за једну каријеру?

- То је тешко рећи - увек сам волео да правим филмове, да забављам људе, да их образујем, да им дајем неке информације, и да учиним да се, кад изађу из биоскопа, другачије и боље осећају. Исто такво осећање имао сам и сам кад видим неки добар филм, и желео сам да стварам такве приче. Мислим да сам то радио, волим такву филмску индустрију, и данас ми можда највише значи то што нисам правио компромисе.

* Шта данас чини „нови Холивуд“, и да ли он уопште постоји у оном митском смислу?

- „Нови Холивуд“ на који мислите, почео је око 1966, и трајао је десетак година. После тога, постао је нешто сасвим друго, и стално иде у том правцу - данашњи Холивуд није ни налик ономе какав је био. Када сам ја почео да правим филмове, крајем шездесетих, цео тај студио систем већ се распао. Али још увек је постојала неколицина професионалаца који су знали да продуцирају филмове и стварају права дела. Тада је, међутим, на сцену ступио менталитет блокбастера - започео је са Кополиним „Кумом“, а развио се са Спилберговом „Ајкулом“ и Лукасовим „Ратовима звезда“. Данас је најважније да продуценти зараде што више и што брже, то је главна идеја водиља. Она је разбила уметнички филм и уништила уметност. У моје време, није било листа десет најпродаванијих филмова, нити су аутори правили филмове само да би их продавали. Данас чак и телевизије извештавају ко је ко на тој листи, квалитет филма процењује се по томе колико је зарадио током прве недеље приказивања, и то је чисто лудило.

* Шта бисте ви издвојили као најбитније у својим редитељским филмовима?

- У сваком од мојих филмова има нешто што веома волим, али мислим да је важно рећи да је публика та која даје коначну оцену. И мада ме она углавном памти по филмовима „Последња биоскопска представа“, „Месец од папира“ „Шта има ново докторе“, „Маска“, који су постигли успех, преживели време и још трају, има и других филмова које сам радио, за које мислим да су подједнако добри. Али нису дистрибуирани на прави начин, или нешто није било у реду са продукцијом, зато нису представљени публици онако како је требало.

РУМА И НјУЈОРК ПРЕМА сопственом признању, Богданович је зачет у Руми, а рођен 30. јула 1939. у Нјујорку, у емигрантској породици. Отац Борислав, који је био сликар, и мајка Херма нису говорили енглески, па је малом Петру, касније Питеру, пало у задатак да их научи. Тако је заволео биоскоп - у 16. години уписао је глумачке студије код славне Стеле Адлер (лагао је да има 18). Био је ожењен познатом песникињом Поли Плат, а онда су дошле и многе друге љубави, по којима га је запамтио Холивуд.

* Ваше расправе са продуцентима и дистрибутерима и данас су део вашег имиджа?

- Заиста сам имао велике расправе, зато што има мојих филмова који више представљају оно што ја јесам, као што су „Дугоочекивана последња љубав“, „Угашени звуци“, „Та ствар која се зове љубав“, или „Дан кад су се сви смејали“ и „Извуците ме одавде“, од оних које познаје публика широм света. Све сам те филмове волео, али гледаоци нису добили прилику да их види. Цела машинерија која одлучује о томе, једноставно је „појела“ те филмове, и то је прави рат који се води између дистрибутера и филмских аутора.

* Доживели сте светску славу као редитељ, глумац, сценарист, критичар, продуцент. Зашто вам није била довољна само режија, само глума, или само писање за филм и о филму, да ли сте по свом ауторском формату можда ипак били мало превише за Холивуд?

- Не знам да ли је то истина. Мислим, ипак, да сам и ја грешио, и да су и други грешили. Трпео сам велики притисак, јер је успехе тешко поднети. Често на то нисте спремни, а ја сам на почетку каријере добио све, и сви око мене су полудели. Ако сте успешна, а иначе емотивна, осетљива особа, онда не знате шта се то дешава око вас. Мислим да сам због тога правио грешке, због сукоба са продуцентима, студијима, дистрибутерима, имао сам и један непријатан период у животу. Неки моји филмови нису били успешни, и они су били врло непријатни. Прекинуо сам све тако што сам се спаковао и са мојом тадашњом љубављу, Сибил Шепард, два пута обишао свет.

* Али и после тога опет сте доживели успех?

- Убрзо сам направио, по мом мишљењу, два најбоља филма - „Свети Джек“, који је освојио награду критике, што је било врло значајно за мене, јер је та награда после седам година први пут поново додељена. Следећи филм „Дан кад су се сви смејали“ сниман је на Манхетну, али се трагично завршио, јер је моја девојка Дороти Стратон убијена. Били смо пред венчањем, и то је толико утицало на мене да су ми биле потребне три године да се опоравим. Написао сам књигу, али више никада нисам био исти човек.

* Данас је у свету, у принципу, слобода велика, али нема оне интелектуалне и хедонистичке ароме која је постојала седамдесетих година?

- Новац управља светом, не само сада већ дуже време. Цела та идеја да сваки филм мора да буде блокбастер, да првог викенда приказивања мора да заради сто милиона долара је сулуда, али је пренета на читав живот. Сада је и живот постао блокбастер. У таквим околностима, не можеш да правиш филм какав желиш, мораш да радиш само оно што би се свакоме допало. То није свет какав волим, али има наде, јер увек има младих, храбрих и талентованих људи, као што су Вест Ендерсон, Бомбак, Бен Милер, или Квентин Тарантино... Мало их је, али праве добре филмове о људским судбинама.

* Када бисте правили документарни филм о себи, које бисте секвенце издвојили?

- Било би доста сцена која бих избацио из таквог филма! Имао сам врло узбудљив живот, и ето, игром случаја, један момак из Мајамија, Вилијем Тек, управо ради документарац о томе како је сниман филм „Дан кад су се сви смејали“, са Одри Хепберн и Дороти Стратон. Документарац се зове се „Дан после јуче“, филм покрива и одређене делове мог живота, и друге аспекте моје каријере, и кажу ми да је добар. Ја га још нисам видео. Мислим да сам имао срећу - имам две ћерке које су драге, креативне, волео сам дивне жене, упознао сам многе сјајне људе, и великане Холивуда.

* Због чега су вас волеле те изузетне жене, шта је оно што их је толико освајало и „матирало“?

- Тешко ми је да сам о томе говорим. Мислим да сам увек био забаван тип, и многе од њих сам забављао. Али имао сам и дозу озбиљности, и чини ми се да могу да кажем да се женама допадало то што сам их озбиљно схватао. Никада нисам био снисходљив према њима, напротив, али сам их узимао за озбиљно.

* Да ли имате однос према земљи свог порекла - како се осећате када чујете ону негативну харангу против Србије, а како, рецимо, кад Новак Ђоковић добија награду као најбољи спортиста на планети?

- Наравно да сам заинтересован за оно што се дешава у Србији. Када су лоши догађаји, несрећан сам због тога. А увек је лепо чути сваку добру реч, поготову што у Холивуду није било много људи одавде. Колико је велики понос тај сјајни момак, можда је сувише и говорити.