ЖИВОТ покушава да уђе у поезију, хоће сам да буде поезија - поручује нам песник Војислав Карановић (1961) у једној песми из књиге „Унутрашњи човек“, за коју је добио годишњу „Змајеву награду“ Матице српске. Награђен песнички рукопис објавила је Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ из Краљева, у чувеној едицији „Повеља“.

Награду која носи име једног од највећих српских песника Јована Јовановића Змаја, Матица српска је први пут доделила 1954. године. Карановићу ће признање бити уручено 16. фебруара, на Свечаној седници Матице српске, поводом дана ове наше најстарије културне установе.

Карановићева збирка, по образложењу петочланог жирија којим је председавао Михајло Пантић, представља рекапитулативну тачку његовог књижевног рада.

РАДОСТ ЧИТАНЈА * КАКО доживљавате награду која носи Змајево име?
- Волим да о оваквим признањима мислим као о догађају иза ког стоји истинска радост читања. Јер је та радост једнака радости стварња песме. Песма постоји само кроз друге. И сваки одјек, одзив на оно што пишете, улива вам додатну снагу. Јован Јовановић Змај је значајно име наше песничке традиције. Песник са много лица, много тема, и много регистара певања. Змај је обележио песништво 19. века, али и доста утицао на развој српске поезије у 20. веку. И као што песма постоји само кроз друге, тако и песници постоје само кроз друге. Прија ми, дакле, поновни додир са Змајом, и довођење моје поезије у близину његовог стваралаштва.

* Читате ли своје ране песме, да ли су вам повремени погледи уназад потребни и корисни?

- Не волим да се често враћам својим стиховима. Мада, у једној фази рада на новим песмама, онда кад почнем хладније главе да размишљам о томе што сам написао, умем да се осврнем уназад, па и да прочитам неке своје раније настале песме. Нисам сигуран да ми помаже, нити да се то на креативан начин уграђује у моје писање. Пре је то покушај да себе умирим, да се подсетим да то што сада настаје у грозници, у наизменичним таласима одушевљења и незадовољства оним написаним, да се нека слична драма одигравала и у прошлости.

* Шта би требало да нам поручи наслов књиге „Унутрашњи човек“?

- Уместо поруке, можда би могао да нас подстакне да се запитамо: да ли у нама постоји нешто као унутрашњи човек? Односно: да ли смо сигурни да тако нешто, налик на унутрашњег човека, не постоји унутар нас? Јер много тога сугерише нам да човек постоји искључиво као спољашњи човек. Сувише уска поља специјализованог знања, технолошки развој, покренут са циљем да човека ослободи и олакша му живот, а заправо га све више спутава, идеолошки оквири који постају све суптилнији али остају подједнако крути и спутавајући... Све то хоће да нам каже да смо материјални облик који је провизоран, променљив и у сваком тренутку лако заменљив. При чему није од пресудног значаја да ли се то објашњава језиком биологије, социологије, политике, или неким другим. Човек је ту сведен на своју фасаду, на спољашњи лик, на делић механизма. И увек је негде у подтексту сугестија да је целина тог механизма једино важна, а не његови делови.

* Како се уметност уклапа у такву слику?

- Чини ми се да уметност, па дакле и поезија, као и сваки креативни напор учињен са циљем да се живот оплемени, јесу нека врста побуне против таквог осећања ствари. Против свођења разноликости и лепоте света на голи шаблон, на тешко читљиви образац за чије одгонетање се увек нуде „стручњаци“, који су заправо преобучени идеолози. Уметност фаворизује јединку, индивидуално постојање. Она верује да су машта и осећање инструменати доживљаја света. И не само то: она никада није напустила давно пробуђену слутњу да су машта и осећање такође инструменти спознаје света.

* Суочавате нас у песмама са пролазношћу и нестанком, али пишете да „у дрвеној плочи стола још шуште крошње...“ У чему то субјекат ове поезије проналази смисао, шта покушава да одбрани?

- У поезији не постоји неки претходно освојени смисао, који би се потом кроз одређену језичку форму пренео читаоцу. Суштина целе ствари је заправо у томе што субјекат ове, а и свеколике друге поезије, лута кроз пределе унутар себе и пределе изван себе, кроз пределе језика па и изван језика, и то баш у потрази за неким смислом. Тај ход је тетурав, несигуран, на тренутке опасан. Својеврсно „пипање по мраку речи“ - како је ту потрагу назвао Еуђенио Монтале. И у том тетурању добро је да се песник и читалац ухвате за руку - сигурније ће корачати.

* Често у овој збирци повезујете свет мртвих и свет живих. Зашто отварате та врата и покрећете те лифтове?

- Врата између та два света поезија мора барем да одшкрине. Мора да ослушкује и осети шта се дешава са оне друге стране. Песничка реч јесте очаравајућа зато што омогућује поглед на две стране, отвара видик на две воде. Покушава да сагледа и доживи живот у његовом интегралном облику. Можда се то може и овако рећи: субјекат ове поезије жели да осети пуноћу живота. Упркос слутњи да та пуноћа подразумева и доживљај сопствене супротности. Односно да се мора осетити празнина, као и пролазност, и ледени дах непостојања.

* Да ли је песничка реч постала претешка за данашњи све нестрпљивији и све површнији свет?

- Понекад имам утисак да је данас свет сам себи постао претежак. И да човек не зна како да се избори са тешком сенком сумње и страха која се све време надноси над његово постојање. Човек се учаурио, затворио у оклоп, али су страх и сумња онда ушли у њега. Он зазире од свега што такво стање може да осветли, јер мисли да ће га то лично угрозити. Гледано из такве позиције, песничка реч се чини такође тешком, па и претешком. Песничка реч је заправо лака. Она је обликована људским дахом, налик је на пламену искру, и готово увек је сигнал полета духа. Човек се боји отварања, и то је донекле разумљиво - јер отвореност значи и лакшу рањивост. Само, без отворености, без својеврсног стапања са светом, нема пуноће доживљаја. Песничка реч у стању је да пробуди у нама стално присутног, али често дубоко заспалог - унутрашњег човека. Многи се управо тога плаше, и од тога беже.

* Песничке збирке имају мале тираже, а песника и њихових књига је све више и као да се остварује Миљковићево „поезију ће сви писати“. Како то објашњавате?

- Није то само по себи лоше. Дружење са речима, и покушаје да се властити доживљај уобличи у речи, ма како невешто то било, не треба спутавати. Уосталом, нико на зна како истинске песме настају. Енергија многих песника, и многих песничких покушаја, успелих и мање успелих, на неки тајанствен начин суделује у настанку истински вредне поезије. Само, не треба заборавити да до речи, песничке речи, треба ићи из дубине, и изнутра. Да се мора ослушкивати, и поштовати реч. Свака појединачна реч. Морамо стога утишати жагор и буку око нас, али још више буку унутар нас. Поезије нема без тишине, и ко то не схвати, никада неће на прави начин доживети песму.