ДЕЧАЦИ се чешљају као он, тинејджерке се отимају за карте да би у биоскопу заузеле најбоља места за његове филмове - тако су новине деведесетих писале о Игору Первићу, тада младој нади југословенског глумишта.

Имао је само седам година када се први пут појавио на малом екрану, у ТВ драми Мире Траиловић „Породични оркестар“, у којој се дружио с Петром Божовићем, Рахелом Ферари и Оливером Марковић. И мада је пред камерама више од три деценије, од глуме се није уморио. Напротив, верује да су најбоље глумачке године тек пред њим.

Тренутно га гледамо као судију у серији „Цват липе на Балкану“, у причи о породици која у послератном Београду покушава да сачува традиционалне вредности, али и да се прилагоди новом времену. Управо та прича привукла је Игора.

- Иако серија говори о тешким послератним временима, привукла ме је прича о породици која, како зна и уме, покушава да превазиђе проблеме и неправде свакодневице у новом систему вредности, или, како ко гледа, безвредности. Мислим да је редитељ Иван Стефановић направио добру глумачку поделу и успео да извуче максимум из понуђеног штива Гордане Куић - оцењује Первић.

* Колико се то време разликује од данашњег?

- Разлике су непојмљиве, али су људи у суштини остали исти. Гладни моћи, власти по сваку цену, уз оно наше типично - да комшији цркне крава. Тешко да ће се то икада променити на овим просторима.

* Шта данас цвета на Балкану?

- Данас на Балкану слабо шта цвета, што би рекли, „тешка времена, пријатељу мој“, поготово у сферама уметности и духовности, ако хоћете, и у хуманости. Лјуде мало шта и занима, осим пуког преживљавања. Ипак, не треба им замерити, јер већина једва крпи крај с крајем. Можда би ситуација кренула набоље кад бисмо коначно прихватили неке животне и политичке реалности и покушали да на све начине постанемо део Европе и на папиру, без обзира на лоше стање у Унији. Свака друга будућност је поприлично тамних нијанси.

* Шта више одговара вашем сензибилитету - серија као што је „Вратиће се роде“ или „Сељаци“?

- Наравно да су то „Роде“. Ја сам градско дете. Таква серија се ради са уживањем, а ово друго, што се каже, иде у рок службе. Подразумева се да и једно и друго мора да се уради са истом дозом професионализма.

ПРВА ЛЈУБАВ МУЗИКА ПРЕ 30 година, неколико гимназијалаца, међу којима је био и Первић, основали су бенд „Дух Нибор“ (здесна налево: Робин Худ). Мада је 1984. група проглашена за једну од највећих нада домаће рок-сцене, престала је да постоји наредне године, јер су чак четири члана бенда морала на одслужење војног рока. Нису снимили ниједан албум, али Игор је „неправду“ исправио 2004, када је објавио соло албум „Лудог ветра звук“, за који је написао све текстове и музику. Други ЦД још је на чекању. - Глума је мој позив, а музика прва љубав. Увек радим на нечем новом у музици, али не журим. Покушавам да будем методичан, колико могу. А и музичка сцена је у приличном расулу, бар у оној музици којој сам наклоњен. О другима, „Гранду“ и сличним глупостима, боље да и не причам. То се граничи са злочином.

* Да ли сте као дете познатих родитеља (балерина Лидија Пилипенко и критичар Мухарем Первић) морали више да се доказујете или су вам сва врата била отворена?

- Више, наравно. Али, тако је у случају свих који имају успешне родитеље. Лјуди једноставно очекују више од вас.

* После драме „Ноћ у кући моје мајке“ изгледало је да ћете бити првенствено филмски глумац. Зашто вас последњих година нема на филму?

- Мени је филм некако најближи и наравно да бих волео више да радим на њему. Ипак, то је питање за друге. Сам мало могу да учиним по том питању. Зато се радујем сарадњи с Гораном Паскаљевићем на његовом новом филму у јануару.

* Шта вам је статус слободног уметника донео, а шта одузео?

- Донео ми је мир, да не морам да радим неке ствари у којима себе не видим. Одузео ми је, у некој мери, рад у позоришту, који ми прилично недостаје.

* Да ли и даље живите на селу? Чега има превише у граду?

- Ма, превише је свега, а квалитет лош. Али, то није само проблем Београда, већ мање-

-више сваког већег града на планети. Ипак, моја епизода живота на селу је завршена. Пре годину и по вратио сам се на мој Дорћол и прија ми. Осим тога, једноставније је због посла, доступнији сте.

* Деведесетих сте говорили да сте задовољни јер радите посао који волите, али да нисте потпуно срећан човек с обзиром на рат и чињеницу да ваши вршњаци негде гину. Јесте ли с годинама научили да гледате само како је вама?

- Нисам васпитан да размишљам само о себи, а с годинама ми је веће задовољство да пружам него да узимам. То ваљда иде и са зрелошћу, надам се. Скромно и достојанствено, што би мој покојни отац рекао.

* Да ли је Робин Худ и даље у вама? За шта односно за кога се борите у последње време?

- Ако се човек не бори за нешто, брзо постаје глупљи, празнији и несрећнији. Свако би требало да има бар трунку Робина Худа у себи.

* Да ли се данас, када се многи жале на живот у овој земљи, кајете што нисте остали у Лондону где сте живели четири године?

- Заиста, не. Ово је моја земља, мој град. Ту су ми породица, људи које волим и нека лакоћа постојања. Волим да с радошћу негде отпутујем, а онда се вратим у Београд. Увек сам волео тај осећај повратка кући.