СВЕЧАНОМ премијером савремене романтичне комедије “Практични водич кроз Београд са певањем и плакањем” у четвртак увече се у тржном центру “Делта сити” отвара “Синеплекс”, први у потпуности дигитализовани биоскоп у Србији.

Црвеним тепихом прошетаће звезде редитељског првенца Бојана Вулетића (34) - Анита Манчић, Нада Шаргин, Христина Поповић, Марко Јанкетић...

Сценарио за “Водич” Вулетић је написао са колегом Стефаном Арсенијевићем. Уз лепу разгледницу Београда филм доноси и четири потпуно различите љубавне приче. Јунаци су странци (тумаче их Жули Гајет, Жан Марк-Бар, Баки Даврак, Леон Лучев) који долазе у нашу престоницу у потрази за послом, авантуром, љубављу, сексом...

ЧАРИ “СИНЕПЛЕКСА” НОВИ биоскоп у Београду део је велике европске породице “Синеплекс” мултиплекса са седиштем у Бечу. То су биоскопи са најновијом дигиталном технологијом
- сребрним екранима и професионалним озвучењем. Отварање ће пратити бројни забавни програми намењени породицама, деци и младима. Током предстојећег викенда посетиоце очекују мађионичари, жонглери, балонджије, кловнови...

Радни наслов био је “Из Београда с љубављу”, а Вулетић открива потребу за коначним (дугачким) насловом:

- И Стефан и ја волимо Вудија Алена и волимо дуге наслове. У овоме је заправо садржана окосница филма. Покушали смо да пронађемо нешто што је шармантно, тешко за памћење, да би људи више о томе причали - каже редитељ и додаје да је пре четири и по године, када је настала идеја о филму, у глави имао нешто сасвим друго.

- Хтео сам да направим озбиљну драму. У међувремену се у нашој земљи догодило много лоших ствари. Тада сам одлучио да снимим причу којом ћу самог себе уверити да није све баш толико суморно и грозно.

Вулетић је током рада ослушкивао глумце, јер они (до)носе крајњу емоцију.

- Глумци су најважнији. Према њима сам прилагођавао и текст и себе. Имали смо много проба и било ми је важно да чујем како они проналазе у својој души оно што сам желео да истакнем.

У овој романтичној комедији је све ту - и певање и плакање, и тренуци у којима се ова два осећања спајају:

- Београд може да измами осећање које не могу други градови, јер у њему може да се “плеше” на веома танкој граници између смејања и плакања, љубави и мржње, флерта и шамарања. Нарочито у кафани, кад се мало попије и кад навру емоције. То је оно што странце привлачи код нас, та непосредност којом сви зрачимо.

У филму видимо да се и Жили Гаје (која у нашу престоницу долази из Француске да одржи концерт на Коларцу) понаша откачено. И многи странци који овде проведу ноћ-две, мало попију, веома брзо почну да лудују и то на граници бахатости.

- Док ми покушавамо да будемо хладни и озбиљни, људи из “те Европе” који су на ивици нерава, дођу у Београд и неке полууређене градове да би се опустили. У њима могу да вриште, плачу, разбијају, пију...

Прича “Водича” почиње на аеродрому, а завршава се у затвору, у којем затвореници (иронично) говоре о слободи и љубави.

- Затвор је за мене симбол свега што смо прошли - каже Вулетић.