ЗМАЈ је тада блед и повучен млад ђак, који не испушта из руку персијске песнике. И он почиње преводити источне песнике, са великом љубављу, са великом вештином, са толико успеха да су његови преводи Боденштета бољи и већма источњачки но сам оригинал немачког песника. Листови шездесетих година пуни су његових превода по Боденштету и Даумеру, песника персијских, арапских, татарских, турских и Змај је пун одушевљења за Хафиса “безбожника неумрлог” код којега тражи и налази епикурејску филозофију живота.” Овако је у својим “Мемоарима” Јаков Игњатовић описао свој први сусрет са Змајем 1852. у Бечу где је млађани песник студирао право.

Занесен источњачком поезијом, Јован Јовановић Змај (1833-1904) је у Новом Саду 1861. објавио збирку “Источни бисер” коју чине његови препеви разних источних песника, пре свега персијских, турских, татарских и арапских. Друго издање објављено је 1920. у Сарајеву, а затим је књига заборављена да би се појавила тек ових дана у издању Ане Стјеље (1982), докторанда на Филолошком факултету у Београду, песникиње и преводиоца.

ДЕЛЦЕ ЗА УЖИВАНЈЕ У КРАТКОМ предговору књиге Змај је 15. фебруара 1860. записао: “Ово делце писајући несам ни мислео на строге критичаре, испитатеље повестнице литературе, нит’ је овде источна поезија систематично представљена скупа са својим сјајним точкама, периодима, у свом развитку и опадању, већ ја хтедох само читаоцима, који читајући забаве и увесељења траже, и који просту и лако бачену лепоту наћи и уживати знају, хтедох њима такву књижицу дати, која ће их, мислим, утолико и задовољити.”

Змај је препевавао са немачког служећи се највише преводима немачког песника Фридриха Мартина фон Боденштета (1819-1892) који је својевремено био један од најомиљенијих страних поета у нас.

- Боденштет је послужио као инспирација нашем песнику, који се од свих тадашњих српских песника понајвише интересовао за источњачку, пре свега персијску поезију. Може се рећи да је Змај био међу првим српским песницима који је истраживао Исток, који је за њега био сан слободног, пуног, интензивног, поетског живота - каже за “Новости” Ана Стјеља. - Писао је о томе како је био задивљен источњачком поезијом с којом се упознао преко немачких романтичара и како његова страсна душа не може да поднесе једноличну, сувопарну средину, а како је Исток светлост која обасјава и греје ту његову страсну душу. Резлутат његовог проучавања оријенталне поезије је и допринос преводилаштву, односно успешном препевавању, што може да послужи као образац, чак и данас. Змај је продро у саму суштину ове поезије, а својим поетским језиком ју је уобличио, удахнувши јој нови живот.

ОПОЈНИ ИСТОК КНЈИЖЕВНИ критичар Јован Скерлић је у знаменитој “Историји нове српске књижевности” на овај начин изнео своје запажање о Змајевом преводилачком подвигу: - “У Источном бисеру” и “Песмама Мирзе Шафија” има поред слободних превода и самих оригиналних песама, много бољих но што се налазе код немачких оријенталиста; њих је могао спевати један полуисточњак, који је био у стању да осети страсну, бојадисану и опојну поезију Истока. Ти његови источњачки преводи имали су великог успеха.”

Са највише песама у овој књизи су заступљени Шемсудин Мухамед Ширази Хафиз (1310-1337) и Мирза Шафи Вазех (1794-1852). Родом из Персије, данашњег Ирана, Хафиз је био на позицији дворског песника за кога су везане бројне легенде, а приписиване су му и чудотворне моћи. Био је изузетно цењен а његов утицај проширио се и на западне песнике као што је Гете. Најчувеније му је дело “Диван”, збирка која садржи између 573 и 994 стиха. Нјегова поезија одражава мистична осећања и обилује симболима као што су ружа, вино, славуј и крчма. Нјегов гроб и маузолеј налазе се у Ширазу у Ирану.

Азербејджанац по рођењу, Вазех је наставио традицију класичне поезије која се неговала у његовој земљи од 14. века. Нјегове песме су у 19. веку преведене и објављене готово у свим деловима Европе, али су у Азербејджану велику пажњу привукле тек почетком прошлог века. Нјегова поезија велича радост живота, мудрост и људску доброту.

Змај је препевао и Омара Хајама (1048-1122) једног од највећих персијских лиричара, који је стекао светску славу по лирским песмама рубаијима. Остало је забележено да је радио на реформи календара и да је много пре Коперника предложио теорију хелиоцентричности. Међу “источним бисерима” су и стихови Адни Махмуда паше Анђелковића (1420-1473?) песника и мецене родом из Цариграда а пореклом из Србије. Он је био велики везир на двору султана Мехмеда ИИ Освајача и сматра се првим песником српског народа који се јавља у источној литератури. Уживао је велики углед али је после Мехмедове смрти, захваљујући дворским сплеткама био заточен и погубљен. Многи песници писали су му касније хвалоспеве а и данас у Истанбулу постоје вакуфи или задужбине које је основао.

- Оригинални текст обилује непрецизностима, правописним и штампарским грешкама, па је њиховим исправљањем и допуњавањем података ова збирка добила на квалитету - истиче Стјеља.

- Тиме се постигла целовитост, омогућено да се дело које је настало пре више од једног века може несметано читати и да се у њему може једнако уживати као и у време у коме је настало.