ЗАИНТРИГИРАНИ тврдњама стручњака да Србија нема институцију са задатком да систематски трага за српском баштином расутом по свету, пописује је и враћа, макар у облику каталога и копија, обратили смо се Министарству културе и тражили одговор да ли се и зашто национално наслеђе препушта забораву.

С обзиром на то да Србија враћа Хрватској уметничко благо које припада црквама и манастирима СПЦ на њеној територији, тражили смо одговор од Министарства да ли постоји и обрнут процес, да се нашој држави враћају уметнине и реликвије које је НДХ опљачкала још током Другог светског рата.

У Министарству објашњавају да ову област регулише Царински закон и да је Србија потписница међународних конвенција којима се регулише ова област: Конвенције о мерама за забрану и спречавање недозвољеног увоза, извоза и преноса својине културних добара, Унеско 1970, и Конвенције за заштиту културних добара у случају оружаних сукоба.

- Међутим, чињеница је да то није довољно јер тим конвенцијама није прописан начин враћања робе, осим одредбе да се молба за повраћај шаље дипломатским путем - каже Ана Суботић, портпарол Министарства културе. - Зато ће сет закона који регулише заштиту културног наслеђа бити усвојен најкасније до 2014. године, према плану Владе Србије за усклађивање прописа са законодавством ЕУ.

На питање да ли имамо целовит списак културне баштине који се налази ван земље, у Министарству одговарају да постојећи закони одређују да регистар културних добара воде установе заштите по врстама културих добара. Они цитирају чланове закона по којима је Архив Србије задужен да се бави заштитом архивске грађе, али и истраживањем и копирањем комплетне грађе у иностранству која је од посебног значаја за историју Србије.

- Како је тај посао обављан дуго времена показује чињеница да је садашњи директор приликом доласка у ову институцију 2008. открио гомилу нераспаковане документације која је још раних седамдестих стигла из Беча - подсећа др Владимир Давидовић, стручњак за међународно право и некадашњи секретар САНУ.

Народни музеј у Београду по слову закона „обавља послове у погледу уметничко-историјских дела, као и послове око старања о очувању уметничко-историјских дела од посебног значаја за историју и културу Републике Србије која се налазе у иностранству“.

- Народни музеј није отворен за посетиоце већ десет година, па грађани не могу да виде ни овдашње благо, а камоли оно из иностранства - каже др Никола Кусовац, негдашњи кустос Народног музеја. - Док сам радио у музеју један од главних задатака био је прављење изложби српске баштине која се налази у другим земљама, а користили смо ту прилику да је рестауришемо и заштитимо. Пошто музеј не ради та пракса више не постоји, а нисам сигуран ни у каквом су стању овдашњи материјал.

Министарство у одговору цитира и члан закона по коме Народна библиотека Србије, између осталог, обавља делатност заштите старе и ретке књиге од посебног значаја за историју и културу Србије која се налази у иностранству.

На сајту библиотеке је у дигитализованом облику могуће видети само старе рукописне књиге из Србије које су из манастира сакупили однели и сачували Јернеј Копитар и Павел Шафарик, а данас се налазе у музејима у Лјубљани и Прагу. Посебан парадокс је да у дигиталном облику можемо видети и књиге из Збирке Честера Битија, које су 1915. украдене из збирке највреднијих књига Народне библиотеке у Београду. Нажалост, још око 5.000 књига и рукописа од Санкт Петербурга до Вашингтона није нам доступно.


АРХИВАРИ СЕ НАДМУДРУЈУ

ПРАВО на реституцију архивалија покрадених током Првог светског рата признато је Краљевини СХС сенжерменским мировним уговором са Аустријом 1919. године, на основу којег је 1923. године закључен Архивски споразум о враћању архивског материјала Србији.

- Међутим, Аустрија је захтевала ревизију споразума, па је његово спровођење прекинуто 1926. године - каже Ана Суботић, портпарол Министарства културе. - Према расположивим подацима, током окупације Србије само у периоду од јула 1941. до септембра 1942. у Беч је послата архивска грађа у количини од 579 сандука, 4 фасцикле и 88 посебних аката.

Међутим, подаци секретара југословенске комисије за реституцију др Војислава Јовановића Марамба, који су тек недавно објављени, после 60 година скривања, говоре да је из Србије током Другог светског рата опљачкано око 40 вагона историјских докумената!

У Министарству културе наводе да је након рата обновљено спровођење Архивског споразума, али тек 1958. закључивањем протокола са Аустријом. Овим документом је реституцији опљачкане документације у Првом светском рату додата и реституција културних добара однетих за време Другог светског рата у Аустрију.

- Југословенски експерти су 1960. саставили листу југословенских захтева на око 1.000 страна, која је предата аустријској влади - каже Ана Суботић. - Међутим, поново је дошло до прекида, а рад на реституцији је настављен 1975. и трајао је до 1991, до када је обављено 11 примопредаја архивске грађе.