УЛОГА Сене у Сидрановом “Оцу на службеном путу” Атељеа 212, с редитељским потписом Оливера Фрљића, донео је глумици Хани Селимовић чак четири престижна признања. Домаћим су претходила “инострана” (на загребачким Данима сатире “Златни смијех”, гран при сарајевског МЕСС-а), пре неколико дана добила је годишњу награду “Атељеа” за најбољу женску улогу у протеклој сезони и, готово истовремено, награду за најбољег младог глумца “Авдо Мујчиновић” на позоришном фестивалу у Ужицу. Тако је један одлично урађен глумачки задатак потврдио дар глумице на самом почетку каријере, привукао велику медијску пажњу, али и најавио ново име с којим се у будућности мора рачунати на нашој сцени.

- Нисам сигурна да ли умем о томе да причам, а да се и даље некако не постидим кад добијем похвалу или признање за ову улогу - искрена је Хана Селимовић. - Не знам шта њено дејство чини тако богатим. Чини ми се да је Фрљићев концепт, који је спојио моју младост и Ђузино искуство, створио блесак блискости између мајке и детета које у представи играмо. Моја улога написана је богато и узбудљиво, а била је блистава већ у извођењу Мирјане Карановић на филму. У мени се “поклопило” неко предзнање и искуство које још немам, мада ми ништа у вези са Сеном није непознато. Ни време Информбироа није моје време, али верујем да се суштински времена не мењају, мењају се форме. Питање је само слободе, односно неслободе у оквиру једног система. А сваки нас, на свој начин, чини неслободним. Мењамо само униформе, обележја кроз време. Тако ни питање присиле у једном систему не мора ми бити непознато, без обзира што им нисам савременик.

ЗВЕЗДАНА * Тренутно с редитељем Коканом Младеновићем припремате нову представу “Збогом СФРЈ”? - Прича је рађена по узору на важан и добар филм “Збогом, Лењине”, применљива на наш простор и време распада Југославије. Играм с дивним глумцима на челу с Даром Джокић и Ренатом Улмански, уз Милоша Биковића којег третирамо као наду наше представе. Иначе, играм ћерку главне јунакиње, с једним “довитљивим” партијским именом - Звездана.

* Дипломирали сте с представом “ Код куће - Кабул”, играли у “Новој Страдији”, “Фигаровој женидби и разводу”, “Вишњику”. А међу њима, наравно, “Отац” и Сена. Сасвим различите улоге?

- Сена је толико другачија од мене да сам управо то осетила као изазов. У нашем послу најузбудљивије је сваки пут, изнова, бити несигуран и постављати питања. У једном тренутку у мени се “десио” збир жена које сам видела, упознала, наслутила. И још нека жена која бих сутра могла бити. Снага коју сам прикупила у досадашњем животу у један интуитиван оквир у мом посматрачком искуству. Играјући Сену све дуже, све мање ствари “правим”, а све више радим.

* И улога у филму “Бели, бели свет” донела вам је признања. Да ли вам је ближа позоришна сцена или велико платно?

- Волела бих да што редовније играм, скоро подједнако, у позоришту и на филму. Нажалост, мало се пишу филмске женске улоге. Милена Марковић је једна од ретких која се тиме бави... У театру бих, свакако, желела да се бавим класиком, која је за позориште важан и незаобилазан пут. У сваком случају, са собом сам направила споразум да се нећу вајкати. Верујем и да ћу се срести на правим местима у право време, са свим својим улогама.

* А са свим овим похвалама и признањима још сте слободни стрелац? Нисте у сталном ангажману ни у једном театру?

- Радим, истина хонорарно, на Академији уметности као асистент мом професору Небојши Дугалићу. Чини ми се да ми је пут кренуо без кривудања - право у језгро које сам себи зацртала као одредиште.

ПРОФЕСОР

- Случајно сам упала у класу Небојше Дугалића на Академији уметности, пошто на ФДУ нисам успела из два покушаја. Сада сам захвална онима који ме нису примили... Од Дугалића сам научила како најмудрије с мојим темпераментом, а и даље са страшћу, пролазити кроз лавиринт наше уметности.