НОВИ филм редитеља Горана Паскаљевића “Кад сване дан”, замишљен као играни есеј о логору на Старом сајмишту који је био “припрема” за Аушвиц, после дужег времена довео је у Београд глумца Мустафу Надаревића.

У драми о Холокаусту, чије је снимање у петак започело, Надаревић игра главног јунака - пензионисаног професора музике Мишу Бранкова. Један од најистакнутијих глумаца некадашње домовине (одиграо је око 150 позоришних улога, снимио више од 60 филмова, ТВ серија и драма са најзначајнијим редитељима југословенског филма, добио све награде за глуму), данас припада оној, тако реткој категорији уметника - никада себе није оспорио ниједним гестом, ни професионално, ни лично. Зато се име Мустафа Надаревић на овим просторима сада посматра и као својеврсна институција.

* После више од две деценије, у Београду опет снимате један велики, значајан пројекат, у којем играју и Мето Јовановски, Мира Бањац... Како доживљавате ову сарадњу?

- Последњи филм који сам снимао баш у Београду, били су “Заборављени” Дарка Бајића, које смо радили 1988. и као серију. Снимао сам затим и серијал Чедомира Петровића о путујућим глумцима. Изгледа, ипак, да су ми на филму суђени Горани! Прво Горан Марковић и “Већ виђено”, сада већ далеке 1987, па из Словеније Горан Војновић и филм “Пиран Пирано”, и на измаку ове године, Горан Паскаљевић. Први пут радим са њим, и почашћен сам што ми је поверио овако велику и захтевну улогу. Дивна је цела екипа глумаца, са Миром Бањац се, рецимо, чешће виђам него са многим својим пријатељима, а и она ми је велики пријатељ - Мира је тако сјајна, јака, жива.

* Прича филма “Кад сване дан” враћа нас у доба Другог светског рата, логора на Старом сајмишту и Холокауста...

- Пре свега, познавајући Горана Паскаљевића из његових прошлих филмских остварења, а признаћете, петнаест филмова није баш тако мали опус, верујем да можемо да направимо вредно филмско остварење. Тим више што је тема Холокауста омаж свим невиним и напаћеним жртвама у свим ратовима.

* Ваш јунак једног дана добије стару, зарђалу лимену кутију са Старог сајмишта, и открива да су му то оставили његови прави родитељи - Јевреји, који су страдали у логору... Шта је најузбудљивије у том лику?

- Не знам шта рећи о Миши Бранкову - човеку који у седамдесетим годинама живота дознаје да он није тај који јесте, и да сада мења све - име, презиме, веру. Он и сам каже: “Ако сам живео у једној обмани, нема смисла да наставим да живим у некој другој”. Али у тој зарђалој лименој кутији, између осталих успомена, он наилази и на недовршену композицију свог правог оца. Та избледела партитура ће постати и његова животна опсесија - да је доврши...

НИШТА ИЗМЕЂУ
* За главни лик у филму “Пиран Пирано”, на филмском фестивалу у Паризу, добили сте Гран при за најбољу мушку улогу. Постоје ли филмови које би данас опет снимали?
- Све бих улоге поновио, ишао бих на поправни! Врло је тешко и помало болесно бити неко други, а најтеже је вратити се у своју свакодневицу. Од свега што сам играо и у позоришту и на филму, остало ми је у сећању само неколико добрих сцена. И када бих данас почињао из почетка, изабрао бих исти живот, и исту професију. Ништа не бих мењао ни за милиметар, ни за секунду, а човек сам који је у свему сам ишао до краја, и свему се давао: или-или, ништа између. А између је нешто најстрашније што се може замислити!

* Да ли вам је, у неком смислу, Миша Бранков и лично близак?

- Кад уђем у улогу, онда сваки лик може бити близак. Бранков би ми могао бити близак у смислу усамљености, у смислу потраге за оним што јесте, у смислу тражења идентитета, изневерених очекивања, осећаја живота који је промакао, пензионерства, свега осталог што тај лик јесте, и што носи у себи.

* Колико је сећање на Холокауст данас важно, зашто се историја непрестано понавља, “или као трагедија, или као фарса”?

- Баш због тог понављања историје, због тих могућих “реприза” ужаса, важно је памтити, не заборавити, и вечно помињати неописива страдања - да нам се не понове у било којем облику.

* Оно што се сада глобално догађа у свету, а и на овим нашим просторима - пораст неонацизма код млађих генерација показује да су људи лоши ђаци историје?

- Ех, када бих знао одговор на то, мислим да бих добио Нобелову награду! Како човек да одговори откуд код младих, лепих, здравих људи, који још нису направили ни цео прави корак у животу, толико зла, толико мржње, толико тога што их води у понор?!

* Да ли највеће жртве великих догађаја - а то су увек мали, обични људи и њихови животи, суштински заиста некога занимају, или они остају само бројке на папиру?

- Свесне и разумне, апсолутно највише занимају ти невини, несретни, напаћени људи, и прилазе њиховом страдању са великим пијететом, али још увек и с неверицом, и с питањем: како смо ми, људска бића, могли да учинимо такве злочине.

* О чему нам говори наше искуство из деведесетих година?

- Паметном је и комарац музика.

* Како ви данас живите?

- Зар је то живот, кад видимо да се свет на сваком кораку разглављује? Нису то неки “они”, који су кроз историју починили страхоте. Ми смо то, јер и ми смо људска бића.

* А приватно?

- Живим свуда, посао ме води по целој бившој Југославији, а са супругом Славицом живим на релацији Загреб - Лјубљана. Путујући, имам прилику да уочим да смо се сви негде променили, заправо, сви ови догађаји оставили су некакав траг у нама. Искуство ми, међутим, показује да су прави људи у сваком смислу остали прави, без обзира на оно што се десило.

* Да ли је у нашим новим државама заиста готово немогуће направити велики филм, а да се не “помешамо”, и да се не ангажују глумци или филмски радници из некадашње домовине?

- За мене је, пре свега, “мешање” потребно, природно и здраво - у екс-Југославији има сјајних писаца, режисера, глумаца. Па забога, нису сви помрли! То се може посматрати и овако - ако у Хрватској, рецимо, нема шећера, она га може увести из Србије. Ако у Србији нема морске соли, она је може узети из Хрватске, Црне Горе или Словеније. Ако некоме фали зачин или главно јело, важно је да зна где то може добити. Уосталом, позоришни и филмски људи први су на овим просторима кренули у сарадњу и “пробили” политичке рампе.

* Били сте омиљени глумац Београда, исто поштовање уживате и данас. Какве су ваше емоције према Београду, да ли је то и данас “ваш град”?

- Хвала на комплименту, али ни Београд, ни Загреб, ни Сарајево, ни сви други лепи градови, нажалост, нису више “наши”. Све више и више су “њихови”. Пре свега, сви су преко лешева и људске патње постали главни градови, сви имају своје државице, и били би најсретнији кад би остали сами и “чисти”, да се лепо могу, коначно, разрачунати и обрачунати између себе! Ето, то је само делић мојих емоција према “нашим” градовима данас. После овога изреченог, знам да ми нећете веровати да сам оптимиста. А верујте да јесам! Да нисам, не бих ни радио овај филм.

ПРЕД КАМЕРАМА

* Чини се као да “одсуствујете” из театра - после дуго времена, премијеру сте имали у ХНК у Сплиту, са драмом Артура Милера “Смрт трговачког путника”, у режији Душана Јовановића, где сте играли главни лик, Вилија Ломана?

- Представу смо радили почетком ове године, било је дивно сарађивати са Душаном Јовановићем, и то на таквој драми као што је ова Милерова. С друге стране, дуго година био сам подређен позоришту, оно је некако било “центар”, и свуда сам играо. Занимљиво је да никада нисам играо у некој београдској представи, увек сам долазио на гостовања, али не зато што није било понуда или нисам желео него, некако нисмо могли да ускладимо термине. Данас осећам да сам остао дужан филму и решио сам, колико ме ноге носе, да будем пред камерама.