КОМПОЗИТОРУ, мелографу, музичком писцу и извођачу који је обележио епоху раног српског романтизма, Корнелију Станковићу, Београд ће указати почаст откривањем бисте са његовим ликом.

Рад вајара Зорана Малеша од уторка ће стајати на углу улица Корнелија Станковића и Ђорђа Вајферта на Неимару, захваљујући иницијативи Удружења композитора Србије.

- Корнелије Станковић био је први модерни српски композитор - наводи др Даница Петровић, директорка Музиколошког института САНУ. - Рођен у Будиму, у врло познатој српској породици, школовао се најпре у Араду, Пешти, Сегедину а потом студирао музику у Бечу. Прве Станковићеве композиције представљале су салонску музику врло виртуозног карактера, која захтева доста труда и умешности, због чега данашњи млади пијанисти неретко устукну када се сусретну са њима. Касније је, поведен идејом о националном просвећивању, своје композиције Станковић свео на адаптације познатих народних мелодија. Тиме смо са једне стране добили, а са друге изгубили, јер су његове најзрелије композиције - управо оне најраније. Прва дела која је створио, попут варијација на тему „Што се боре мисли моје“, пијанистички су па и композиторски најзрелија.

САБРАНА ДЕЛА МУЗИКОЛОШКИ институт САНУ објавио је прве две свеске сабраних дела Корнелија Станковића, које обухватају избор из његове клавирске музике и песама за глас, клавир и хорове. Дела ће допунити још четири свеске са аутографским записима црквене музике, из историјске збирке САНУ у којој се чува 17 свезака црквених напева и пет свезака једногласних напева у рукописној форми. Из области световне музике Станковић је објавио четири свеске с обрадама српских мелодија за глас и клавир и клавир соло. Писао је песме лирског и родољубивог карактера за време студија у Бечу и наставио током читавог живота.


Свој пионирски рад на бележењу и хармонизовању световне музике Станковић је започео убрзо по доласку у Беч и прва духовна дела, две литургије, написао је учећи уз свог бечког професора Сехтера. Овај пијаниста, хоровођа и композитор био је и први који је нотама забележио наше традиционално црквено појање, што је моменат од кључног историјског значаја.

- Традицију која је била у усменом предању Станковић је први забележио, те захваљујући њему ми имамо фиксиран музички тренутак половине 19. века - објашњава Даница Петровић. - Иако је живео у Хабзбуршкој монархији, одржавао је снажне везе са нашом државом. За њега је врло значајан био долазак у Београд, а обилазио је и Шабац, Чачак, Ужице, Крагујевац, ослањао се на нашу баштину и уживао велику помоћ и подршку и кнеза Михаила и митрополита Михаила. Преокренуо је и преусмерио пут Првог београдског певачког друштва које је било јадна од кључних музичких институција нашег 19. века.

Срби у Хабзбуршкој монархији дуго су чекали свог музички писменог човека, али је Станковић запостављан и потцењиван кад год би била вреднована музика нашег 19. века, а његов рад до данас је остао мало познат чак и у музичким школама, каже Петровић:

- Нисмо схватали његов огромни значај као стуба у развоју српске музике, нити лепоту једноставности његовог дела блиског овдашњем човеку, што представља и битно достигнуће и степеницу у музичкој едукацији људи.