“Најк” прегазио Борхеса

“НЕИЗМЕРНА огледала Буенос Ајреса запамтила су танго који је, на оштрици сна и ножа, играо и одиграо Борхес: понављају га, настављају, устостручују, и већ, полако, налазе игри излаз из лавиринта улица и недоумица.”

Тако је писао Васко Попа, у Буенос Ајресу, 4. априла 1987. године. Тек коју годину раније, сам остарели Борхес записао је, у прологу “Гвоздених новчића”: “Нисам случајно рођен 1899. године. Моје навике припадају том и претходном веку, а настојао сам да не заборавим и многе древне и већ пожутеле класике”.

Како ли би тај велики слепи читач, чија је прва збирка песама из 1923. године понела назив “Одушевљење Буенос Ајресом”, тај велики човек одан класицима и старовремском погледу на свет, реаговао на вест која је ових дана “затресла” овај наш, свет сасвим другачијих навика: вест о затварању кафеа “Ричмонд” у коме је млади Борхес напајао и хранио - душу. И како ли ће у Попиним неизмерним “буеносајреским” огледалима која памте Борхесов танго, изгледати слика “Најк шопа” и патика у излогу иза чијих се стакала некада могао видети лик Хорхеа Луиса, али и Грејема Грина и других великана духа?

- Постојала је на почетку двадесетог века једна велика култура кафеа, зачета у Паризу, у којој се стварала модерна књижевност - вели Александар Јерков, књижевни критичар и поштовалац обичаја “века класика”. - Неки далеки одјек тога стигао је чак и до нас, па су у кафани “Москва” испијали кафу Андрић и Црњански, али и Сима Пандуровић, Тин Ујевић, Тодор Манојловић и други. Када одете данас у Париз, још увек је лепо да на Сен Жермену седите тамо где су седели енциклопедисти, и на Монпарнасу писци изгубљене генерације и Сартр. Ја се више ништа и ничему не чудим; не бих се изненадио ни да јаве да су затворене култура и цивилизација, а човечанство пресељено у интернет кафе или неки мало бољи аутлет. Колико год човечанство било спремно на бесмислице, можда се ипак двоје могу срести и на таквим местима, и отићи кући да нешто прочитају - макар једно у другоме. Борхес је био име двадесетог века, а у њему је све умело да пропадне.

Хорхе Луис Борхес, тај “осетљив и захвалан читалац двадесетог века” - како је написао Мома Димић, закључио је своју “Свеопшту историју бешчашћа” давне 1935. године. Свет је у међувремену наставио да исписује све нова и нова, све ужаснија и ужаснија поглавља, закључио је наш Миленко Пајић. Па опет, Борхес је остао не само један од највећих писаца двадесетог века - већ и један од оних писаца који тај век најбоље представљају, допунио их је Радивоје Константиновић на Међународном симпозијуму посвећеном великом Аргентинцу. О писцу у чијем делу Буенос Ајрес добија димензије митског града, на истом том скупу одржаном у Београду 1996. поводом десетогодишњице Борхесове смрти, говорио је надахнуто и критичар и библиофил Драшко Ређеп.

Остала је тада упамћена Ређепова тврдња да је Борхес, вероватно интензивније и плодотворније него и један други модерни писац, био и остао најутицајнији српски аутор ових времена!

- Та реченица из мог обраћања била је тада врло запажена и подоста анализирана - сећа се Ређеп. - Нисмо дуго имали, као прво, грађанске писце, нити сеоске писце, и у читавом том једном раздобљу недостатка грађанске прозе Борхес се јесте показао као сигурно најутицајнији “наш“ писац. Колико год та изјава наизглед деловала као досетка - чак и када са дистанце, данас посматрамо и огроман утицај Борхеса и читачку резонанцу, увиђамо да он има функцију нашег озона, новог ваздуха, другачије прозне фигурације. Вест да је једна планетарна фирма обуће и спортске опреме стала на довратак чувеног кафеа, поново нас враћа на наше властите теме. Код нас готово да су ишчезли наслови великих наших писаца на фирмама, прочељима наших књижара (сећам се, рецимо, књижаре “Плави чуперак” у Нишу), као да се плашимо својих живих песника који су нас напустили. Ту је Београд, нажалост, сличан Буенос Ајресу. Ова вест из Јужне Америке је огромна опомена, јер значи да је јефтина култура одевања, при том површно фирмирана, апсолутно надмашила сваку духовну иницијативу, сваки мисаони продор, сваку будућност памети. Борхес је, међутим, био највидовитији. Упркос трагичном слепилу које велике песнике прати од Хомера и Милтона до Филипа Вишњића, он је пре рачунао са разменом духовних добара него са оваквом, предстојећом - где се уместо Ремарковог калвадоса за шанком нуди пар спортских патика за Ребрачу. А Жељко би радије узео у руке Борхесову књигу, а тек онда - апатинско пиво!

“Слеп сам и ништа не знам, али слутим да су путеви многи...”, писао је књижевник који је своје слепило описао као “благи сутон који је трајао више од пола века”, и који би овог 24. августа прославио 112. рођендан.

На почетку и на крају свог огледа “Паскалова сфера”, Борхес ће, као завештање, исказати како је светска историја можда тек историја неколико метафора, или пак: “историја различитих интонација неколико метафора”.

Како ће ово поглавље “свеопште историје бешчашћа”, та борхесовски упечатљива и многозначна слика духа “прегаженог” ђоновима “Најк” патика, изгледати неким новим читаоцима у годинама и столећима која надолазе - тек остаје да се види. Или можда чак и - прочита...