Тема је, као и прошле недеље, изванредна књига Јасмине Ахметагић “Приче о нарцису злостављачу: злостављање и књижевност”.

И овај цитат припада поглављу Злостављање књижевности:

Писац у свести политички коректних није лишен права ни на једно своје осећање, осим на национално. Песник може опевати своје љубави и мржње, хетеросексуалне и хомосексуалне, своја сатирска или бизарна сексуална опредељења, своју педофилију и инцестуозност - и тада, политички коректни и те како знају да се вредност једног уметничког дела не мери темом дела, већ начином на који је она у делу изведена. Дакле, само ако је једно дело прожето осећањем да је властита домовина или властити народ посебна вредност за писца, политички коректни одлажу сва знања теорије књижевности и суде по кратком поступку. Зар таква појава не указује на постојање слепе мрље у уму критичара, зар није дисквалификаторска и то управо из пера оних који у својим текстовима настоје да прокажу туђе једноумље?

Тешко да за учитеље демократије можемо узети оне који нам ускраћују право да осећамо сва своја осећања. Захтев за редукцијом идентитета увек је злостављајући, а редукују га и онда када у нама виде само представнике нације, као и онда када нам не дозвољавају да будемо и представници нације.”

Свесно ризикујем протест читалаца љутих што настављам са цитирањем, и то исте књиге.

Унапред одговарам: ову књигу вреди цитирати често. И цитираћу је још дуго.

Циљ: да што је могуће више људи подстакнем да прочитају ово дело. А да оне које на такав интелектуални напор подстаћи не успем, барем делимично упутим у његову вредност.

Спреман сам на малициозне примедбе како се, уместо да напишем нешто своје, китим туђим мислима.

Неће ме омести.

Пред интелектуалном храброшћу Јасмине Ахметагић одбацујем сујету. И скидам капу.