ПРЕДСТАВЕ имају животни ток, настају, поживе и прођу. Остају несигурна сећања, емоције и понеки видео и новински запис и то је све - каже за “Новости” Вида Огњеновић, у јеку припрема свог “Кањоша Мацедоновића”, којим ће 8. јула, у Будви, бити отворена јубиларна, двадесет пета сезона тог фестивала.

Ова представа се ради у копродукцији Народног позоришта у Београду и фестивала “Будва град театар”, прва читајућа проба одржана је 6. јуна у Народном позоришту, а београдска премијера планирана је за октобар.

У пребукираном роковнику редитељке, књижевнице, амбасадорке у Данској и председнице српског ПЕН центра, стоји режија још једне представе - њене драматизације “Сеоба” Црњанског.

- “Сеобе” ћу почети да радим тек на јесен, као једну од низа представа којима би Српско народно позориште у Новом Саду требало да прослави 150-годишњицу постојања. Кад ће бити изведена зависи од радова на реконструкцији зграде позоришта. Предвиђено је да то буде за почетак сезоне, мада су нам искуства са обновама значајних зграда прилично трауматична. Али, хајде да верујемо да постоје и позитивна изненађења.

*У чему првенствено видите актуелност “Сеоба”?

- У свему. Мада је актуелност мера вредности медија и дневних вести, а не позоришног чина. Позоришна представа мора да има претензија да оживљава управо оно што неправедно затрпавају помодни, актуелни наноси. “Сеобе” Црњанског су чудан поетизован романескни приказ ахасверских нагона, нада и разочарења. И дословно и метафорично су свевремена тема. Остаје да се томе у представи бар мало приближимо.

*Рекли сте, поводом нове режије “Кањоша Мацедоновића”, да није у питању римејк, већ да правите оштру, горку представу о томе како је мала средина дволична и опака и преувеличава свој значај. Шта вас је инспирисало да кренете у том смеру?

- Чак и кад би се од мене тражило да поновим ранију поставку, не бих то прихватила, зато што то ни у најбољој намери у ствари није могуће. Прошло је много времена, сад је нова глумачка подела, другачији контекст идеја, природно је да текст ишчитавам на други начин. Није ми за то била потребна нека посебна инспирација, то је просто неминовно, јер добро знамо да се не може два пута загазити у исту воду реке која тече.

*Ваш роман “Посматрач птица” из прошле године, оцењен је као велика похвала причи и причању. Има ли човек данас времена и потребе за причама и причањем?

- Можда у времену помало оскудева, јер га затрпавају разне друге атракције, али потреба за причом је, срећом, неутанажива. Прича је човеково читање, одгонетање и подношење света. Без ње га не би разумео.

*Овај роман је и прича о личном идентитету. Да ли смо у Србији и даље збуњени када је реч о идентитету, личном или националном?

- Јесмо. Код нас је идентитет још увек бусија иза које агорафобично и с подозрењем гледамо на све што нисмо ми. А уважавамо само оне податке о нама који се налазе у народној песми и махом од њих зидамо зграду идентитета. Зато помало стрепимо од сваке формулације која није у провереном десетерцу.

*Колико је људима тешко да прихватају промене, ново и другачије?

- Тешко је зато што су стално, уходано, проверено и познато нека врста синонима за мир и сигурност, и људи се боре за њих као за наследни животни идеал, не схватајући да тако донекле редукују ширину избора. Стални посао, стално место боравка, стална адреса, стални приходи, а све то с колена на колено, то су чиниоци грађанске солидности. Нјих опасно угрожавају могуће промене. У таквој концепцији, оно што је једном проверено и прихваћено аутоматски се чува од другог и другачијег, као од опасности промене. И оно што је лоше не треба мењати нагло, већ опрезно, само мање лошим, из страха да не уздрмамо темељ сталности. Пословица гласи: “ко се сели, тај се не весели”, јер се сеобом изневерава благодет јединства места, родне груде, порекла. Промене у таквом поретку вредности заиста немају баш много шансе.

*Са којим питањима се данас човек најтеже носи?

- Мислим да се најтеже носи са последицама атрофије моралних обзира. Без барем оних основних десет заповести, и других кодификованих хуманих норми, свет постаје поље безобзирне слободе. У њему се човек предаје царству нагона потпомогнутих технолошким напретком, што од њега чини опасну насилничку машину без кочница. Човек ће морати да се прекомпонује у датом тренутку, иначе је већ прилично забасао у саморањавању.

*Да ли је реч интелектуалца у Србији изгубила тежину и значај?

- Жива реч је, сама по себи, изгубила тежину. Лјуди се аљкаво споразумевају, гримасама, поштапалицама, псовкама, навијачким крицима, а, нажалост, неретко и ножевима и пиштољима. Овде ни интелектуалцу ни пуковнику нема ко да пише, а нема ни шта, све је већ превазиђено јурњавом за скупим предметима и изругано у жутој штампи.

*Свет је почео да нас препознаје по спортским успесима. Да ли и култура мења стереотипну слику о Србији или још немамо такве домете?

- Имамо, имамо, само што сами томе придајемо мању важност. Спорт је лакше масовно пратити, не треба нека предспрема.

*Имају ли жене писци потребну ширину и дубину у одговарима на питања наше стварности и

постоји ли, заправо, кључна разлика у односу на мушке писце?

- Те олако повучене линије разлика између мушког и женског писма имале би смисла кад би нас неко претходно уверио да на једној страни све жене пишу на исти начин, а на другој мушкарци, што је бесмислица.

*Шта ће бити главна корист од одржавања Светског конгреса Међународног ПЕН центра у Београду, на јесен?

- Усмеравање пажње бар за тих неколико дана на књижевност као озбиљну димензију надградње света.


ПИТАНјА ДАНАЦА

*КОЈА су најчешћа питања о Србији која добијате као дипломата?

- ПРВО, да ли је и у Србији велика незапосленост (на шта ја одговарам без процената, јер ме то питају Данци који се жале да је код њих незапосленост нажалост нарасла са два на три и по процента). А друго, да ли су велики порези странцима кад код нас купују некретнине и да ли се оне могу осигурати код страних осигуравајућих друштава.