Народни музеј: Чувар блага и чудноватих прича

У тами депоа за скулптуру Народног музеја у Београду чува се око 900 скулптура од око 150 уметника. Некима је “писана” српска историја, друге су најављивале нове европске уметничке ветрове. Најстарија скулптура је из 1877. “Портрет генерала Хорватовића” Петра Убавкића, али прва коју је Музеј набавио била је, такође Убавкићева, два метра висока “Мати Србија” или “За отаджбину”. Током Првог светског рата, кад су аустријске гранате пале на Народни музеј, обе су уништене, као и “Преља” Ђорђа Јовановића, Мештровићева “На гробљу мртвих идеала”... Једна од ретких “преживелих” је “Рибар” Симеона Роксандића која, одливена у бронзи, краси данас Калемегдан.

Народни музеј се тада налазио на Студентском тргу у кућама Анастасијевића и Величковића.

- Гипсани оригинал “Рибара” је купио Народни музеј и да скулптура није пре Првог светског рата одливена у бронзи - данас је не би ни било, јер је и гипс пропао током аустријског гранатирања Београда - објашњава Вера Ристић, кустоскиња Народног музеја задужена за скулптуру. Брончани “Рибар” који је на Калемегдану био на Балканској изложби 1907. у Лондону, али до Росандића је стигла вест да је брод који је враћао скулптуре из Лондона потонуо, па је вајар брже-боље излио нову скулптуру. Ту је касније купила загребачка општина и она и данас краси горњи град. То је иначе први сачуван акт у новијој српској скулптури.

Тада Јован Дучић у свом тексту из 1908. слави “поезију голог тела” које је раније “било обучено у реденготе, доламе и зимске капуте, ћуркове...”

Изузетно значајан део колекције скулптура Народног музеја су скулптуре Ивана Мештровића и Томе Росандића из “Косовског циклуса” које су чиниле основни корпус Павиљона Србије на светској изложби у Риму 1911. Србија је тада врхунским уметничким делима објавила свој политички програм, а Павиљон је по писању тадашње италијанске штампе засенио све остале националне павиљоне. Те, тада у Риму изложене скулптуре две године касније у Викторија и Алберт музеју Мештровића на велика врата дефинитивно уводе на светску ликовну сцену.

Ова драгоцена дела поседовало је Уметничко одељење Министарства просвете које их је уступило Народном музеју 1923. и 1924. Међу њима је и гипсана “Сфинга” са које је “скинута” и лева дојка коју је својевремено непознати љубитељ одвалио са мермерне “Сфинге” која краси аранђеловачки парк скулптура. У депоу су и “Главе Турака” Томе Росандића које од римске изложбе 1911. нису виделе “дневну светлост” и за публику су права енигма, тек легенда. У депоу је и “Женски акт” Ђорђа Јовановића, који је пренесен у мермер купио краљ Италије.

Музеј чува и дела Драгомира Арамбашића, који је скулптуром улепшао многе париске фасаде. У депоу се може открити да је Мило Милуновић, наш чувени сликар био и талентовани вајар. Заборављени Ђорђе Ораовац је као и Стојановић био студент чувеног француског вајара Бурдела. Депо чува и дела Чеха Јанка Коњарека који после школовања у Риму долази у Србију 1906, а у току балканских ратова постаје добровољац у српској војсци! А, 1911. урадио је фигуре “Косача” и “Сејача” које су касније постављене на данашњој згради Министарства иностраних послова.

Захваљујући савршеном познавању европске уметности Милана Кашанина, Музеј је - у време кад је носио назив Музеј кнеза Павла - купио и “Медитеранку” Аристида Мајола, култно дело рађања модерне у европској скулптури. Сам Кашанин је посебну пажњу водио о младим и перспективним уметницима, па су тако збирке обогаћене делима Франа Кршинића, Сретена Стојановића, Ристе Стијовића, Палавичинија...

Скоро заборављен Живојин Лукић крајем године ће “напустити” депо и биће поново “откривен” љубитељима уметности, а ауторки Вери Грујић “донети” саветничко звање.

ОТКУПИ

НЕКАД се обилато откупљивало од уметника. Данас скулптуре у Музеј махом стижу као поклони. Тако су, рецимо “Лав” и “Бизон” Матије Вуковића стигле као легат Катице Секицке. Али поред поклоника, дародавци су и уметници. Задњи откупи од средстава градског секретаријата за културу за Народни музеј су скулптура Олге Јеврић 2005. и Нандора Глида 2007.