ВОЈНИ музеј на Калемегдану је од свог оснивања 1878. и неколико десетина експоната да данас - иако је два пута уништаван и пљачкан - нарастао на 32.000 музеалија!

Данас је поставка ослобођена идеолошких премиса и вредносних судова. Намерник у коридорима и салама Музеја затиче бројне посетиоце - много младих и групе странаца. Посета с којом се запослени с правом могу похвалити демантује флоскулу да је “мртво као у музеју”.

- Оснивање Војног музеја, по завршетку српско-турских ратова и стицања независности Србије, био је један од првих државничких потеза кнеза Милана Обреновића. Не без разлога - истиче директор Војног музеја пуковник Мирослав Кнежевић - јер требало је показати и домаћој и светској јавности изворе и корене државности.

Музеј отвара врата за јавност 1904. приликом обележавања 100. годишњице Првог српског устанка, а у склопу крунидбених свечаности краља Петра Првог Карађорђевића. од оснивања је лоциран на Калемегдану, али је мењао објекте. Најпре је био смештен у једној осмоугаоној грађевини коју су, као и поставку сравнили са земљом Аустријанци у Првом светском рату, приликом бомбардовања Београда. Оно што је тад спасено и смештено у железнички вагон код Сталаћа погађа друга бомба, а остатак је опљачкан. Ипак, још за та ратна времена Српска врховна команда издаје наређење да се поновно отпочне са прикупљањем материјала.

Нова музејска поставка отворена је за публику 1937. у здању у ком данас на Калемегдану “станује” Градски завод за заштиту споменика. Збирке расту, богате се и материјалима страних војски које доноси у Београд руска емиграција. Музеј и током Другог светског рата ради непрекидно али под управом окупатора. Али, опет је делом опљачкан.

Нова држава, после Другог светског рата, има своје приоритете. Музеј се након адаптације 1961. сели у садашње здање које је грађено за потребе Војног географског института. Публици је на располагању трећа стална поставка која покрива 14 векова српске историје, односно од доласка Словена на ове просторе до данас.

У сталној поставци Музеја, јединој у Србији која обухвата хронолошки целокупну српску историју, налази се око 12.500 предмета и фотографија, докумената. Заправо све саме драгоцености и раритети. Али збирке се и даље богате, кустоси трагају за “изгубљеним” материјалима, артефактима за које су начули да постоје а драгоцени су за српску историју и Музеј.

Једна од збирки за коју се мање зна а спада у најзначајније у Европи је и збирка фотографија са око 100.000 оригиналних фотографија и оних некад сниманих на стакленим плочама. Посебно је добро покривен период Првог светског рата.

Али, посетилац ће наићи и на оригиналну јаничарску опрему која датира у време Косовског боја. У витрини су штит, кацига и метални оклоп за главу коња. У Војни музеј тај драгоцени поклон је дошао као поклон Војног музеја из Истанбула 1939. године.

Заузврат Војни музеј из Београда је цариградском поклонио акварел Всеволда Гуљевича, руског емигранта који је радио за музеј. На акварелу је био лик Милоша Обилића.

- Музеј континуирано богати своје збирке - каже нам Анђелија Радовић, виши кустос, и показује аустријски пуковски топ из 1655. Музеј га је откупио од налазача из села Дубравице! Али, истовремено је откупљен и топ из времена српско-турских ратова, из 1876. Он није изложен јер је у току израда лафета на који ће бити постављен.

Застава са подморнице “Небојша”, једне од три подморнице које је имала Краљевина Југославија је недавно пристигла као поклон из Лондона.

Посебна атракција су униформе бокељских морнара, а наша саговорница Анђелија Радовић указује на уникатно оружје које је од непроцењиве вредности. Пушке - джефердари су рађене у Фочи, у Боки Которској и Требињу, са цевима на којима су натписи о мајсторима који су их радили и власницима, а кундаци су у седефу који је увезен из Италије.

Од наследника Хајдук Вељка Петровића откупљено је још педесетих година његово оружје. Музеј чува народну ношњу - одело Марка Миљанова. Лично одело је Црногорцима служило, сазнајемо, и као униформа јер Црногорци се униформишу тек 1910. То је поклон супруге Марка Миљанова из 1903. године.

- Пре неколико година кад је рађена изложба “Знамените личности и њихови предмети из збирки војног музеја” схватили смо да немамо “ни дугме” војводе Радомира Путника - каже Радовићева. После изложбе Музеју се јавио праунук војводе Путника господин Зоран Ивковић који је имао део предмета у породичној заоставштини. Данас је то изложено у посебној, мини изложби, на самом улазу у Музеј. Међу тим драгоценим предметима је и највише енглеско војно одликовање које је Путник добио - ордене светог Михаила и Ђорђа. Међутим, како каже наша саговорница, остала Путникова одликовања су аустријски војници узели из Путникове куће почетком Првог светског рата и “још увек трагамо за њима”.

Прича о историји коју нуди Војни музеј је неисцрпна и узбудљива, а агилност запослених који стално обнављају колекције и приређују изложбе објашњење је за посету о којој други само маштају.