Белешка о тексту

Необјављени текст Милорада Павића који се овде доноси постхумно, као одломак, носи назив "После свега" и састоји се од "Последње приче" и "Последњих песама". Дакле, од прозно-поетског текста. Писан је последњих месеци Павићевог живота, током 2009. године. Одломак који следи је из целине назване "Последња прича".

Уступам овај одломак "Новостима" поводом њиховог јубилеја и због чињенице да је Милорад Павић први добитник угледне награде "Меша Селимовић" коју додељује ова новинска кућа.

Јасмина Михајловић, књижевница

* * * * * *

(одломак)

Залазио сам у осамдесету годину живота, а то се навршавало са првом деценијом ДжДжИ века. Компјутер сам палио ногом да се не бих погињао, јер ми је погињање причињавало бол. Свој најновији роман дао сам у штампу и више нисам имао намеру да пишем прозу. Тада се десила та ствар. Или боље рећи тај звук. Дремао сам, чини ми се, на дивану у радној соби, када се огласио телефон. Осим Лексије ретко ко се јављао. Али ово није била ни њена СМС порука, нити позив са мобилног. Као да је долазио из фиксног телефона. Или из једне од две слушалице даљинца. Глас ми је однекуд био познат, али рекао је не представљајући се само две речи:

Хоћу причу!

Да ли сам већ некад чуо тај глас не знам, али сам скочио и проверио на телефону да ли још имам везу са непознатим, али, позив је био прекинут. Притиснуо сам дугме за преслушавање порука и огласио се поново исти мени однекуд познат глас. Са истим захтевом. Али после поруке није било ни речи ко поруку шаље. Затим сам обратио пажњу на неке појединости које нису имале везе са техничким питањима. Покушавао сам да се сетим ко би то могао бити, и откуд ми је тај мушки глас тако познато звучао. Али се нисам могао сетити. У једном тренутку пао ми је на памет неко мени добро познат, али потом сам се упитао да ли ја то лудим. И тако сам мислио да се та ствар завршила.

Али, није. Једнога јутра пробудио ме је онај исти мушки глас. Из телефона је дошао већ познати захтев: Хоћу причу! Тада нисам знао ни ко је то ни зашто он то тако одлучно тражи, ни одакле. Као да му је однекуд била неопходна моја прича. Почео сам да се распитујем. Дознао сам од мојих пријатеља који су у тој области стручни, да се порука може снимити и поставити тако да се огласи у одређеним временским размацима. Све је, уосталом, у ДжДжИ веку било могућно.

Тада сам, пошто у том правцу није добијено ништа опипљиво, решио да кренем другим путем. Потражио сам број телефона једног мог друга из школе, једног од оних чији сам глас мислио да сам препознао у оном позиву. Јавио се, проћаскали смо мало, нисам откривао карте и нисам га ништа питао о оном захтеву за причу. Било је очигледно да то није био он. Није му ни на ум падало, то сам могао знати и без позива.

Једне вечери када се ствар потпуно заглибила, спремајући се да изађем са Лексијом, у орману ми поглед паде на пар белих рукавица. И одмах сам се по њима сетио чији се оно глас јављао са необичним захтевом. Препознао сам најзад глас и скаменио се. По рукавицама? Да, по белим рукавицама. Такве исте купио сам у Паризу једном пријатељу, песнику, и када је тај мој пријатељ сахрањиван пре годину дана или мање, ја сам боловао и нисам ишао на погреб, али чуо сам да је нека женска особа бацила онај његов пар белих рукавица крај ковчега у гроб. И оне су сахрањене са њиме. Нјегов глас, у то сада није могло бити никакве сумње, препознао сам у оним речима: Хоћу причу. Није никада крио да воли моје приче, а глас је стварно имао разазнатљив. Глас некога за кога су жене знале да је био најлепши човек од свих које су волеле, иако није умео да се љуби, а мушкарци да је био најпаметнији од свих које мрзе, иако су знали да је он "туђа срећа", то јест да је био свакоме бољи но себи. Био је то човек са највећом количином доброте од свих које смо познавали. Нјегова доброта била је равна његовом песничком дару. Три пута се женио и три пута су га жене остављале, па се разводио. Од сваке своје жене начинио је одличног романсијера. Пошто би се то остварило, жене су закључиле да он смета њиховом даљем животу и њиховој будућности и одлазиле су из тог брака, надајући се да ће без њега и његове славе имати више простора и успеха. Последњих година живео је и умро као самац...

Али, тек сада ништа није било јасно. Зато сам се и питао оно у почетку када ми је он на ум падао, да ли лудим. Како могу мртви да наручују телефоном да им се напише прича као да траже да им се доставе потрепштине из самопослуге? Можда и могу, можда неко жив може да зна шта би они желели, помислио сам и позвао секретарицу часописа који је покојник уређивао. Претпостављао сам да би њој можда нешто могло бити познато о оном позиву. Нисам је знао лично, јер је тамо била одскора, али се могао заказати разговор уз доручак.

Појавила се брзим ходом на штиклама разнобојних потпетица, плава и висока, трепавице су јој додиривале обрве, а усне су јој биле нарумењене у виду риба које се љубе. Јела је салату од руколе и пила кафу. Била је луда за покојниковим песмама, неке је знала напамет, али од моје прозе готово никад ништа није читала и ствар о којој сам покушавао да је питам није уопште могла да прими у главу. Одустао сам и било је очигледно да лепа плавуша заљубљена у покојног песника није могла имати било какав додир са оном поруком. За беле рукавице нисам је ни питао, јер тек то не би никуд одвело разговор. Када смо се при одласку поздравили не знам ко се од нас двоје више чудио том доручку и свему што је на њему речено и није речено.

На крају сам одустао од даљег трагања и схватио поруку као да ми је неко стварно наручио да напишем последњу причу. Нисам баш тачно знао каква је то прича требало да буде и куда ће водити, али то је било добро, јер приче које не изненаде свог писца, неће изненадити ни читаоца.

Ево, дакле, приче. Десила се некоме ко више такође није међу живима, па ће ишчезнути ако је ја не испричам...