НА београдској сцени, после четири деценије, премијерно ће (4. фебруара) бити изведена најпознатија драма Мирослава Крлеже: “Господа Глембајеви” (режија Јагош Марковић) у Атељеу 212. Праизведба је била давне 1929. године, а у улози лепе и бескрупулозне барунице Кастели, појавила се лично пишчева жена - Бела Крлежа.

Лепосаву Кангргу, како гласи њено девојачко презиме (и име), књижевни класик упознао је по повратку с ратишта 1916. године, док је још беснео Први светски рат. “Господа Глембајеви” били су њен глумачки деби, а са истим насловом наступила је и пред београдском публиком 11. маја 1929. године:

- Само две недеље пре праизведбе Нушићеве “Госпође министарке” коју је велики комедиограф посветио Жанки Стокић, одржана је београдска премијера “Глембајевих”, с Гавелиним потписом - каже за наш лист др Слободан Елезовић, антрополог из Загреба. - Пошто је у фебруару 1929. године Крлежин комад одигран на загребачкој сцени, 11. маја исте године постављен је и у Београду.

ПРВО УЧИТЕЛЈИЦА БЕЛА Крлежа је рођена у Сењу 1896. године. Учитељску школу је завршила у Загребу, предавала је у Доњој Ријеци крај Лудберга, а потом радила и у Свеучилишној књижници у Загребу. Приватно је учила глуму (код Михалчића и Будалића), а у Хрватском народном казалишту играла је од 1929. године до пензионисања 1966. Мирослав и Бела Крлежа умрли су исте, 1981. године.

Бела је, заправо, “ускочила” у баруничин лик, уместо изненада оболеле Злате Марковац, док се у улози Леона Глембаја појавио Раша Плаовић, “показавши сав распон психолошких стања - од ироније, сарказма, душевне ганутости - до афекта ерупције која га посве слама у финалу”. Господин Ћосић био је у “финој мери уздржани” банкар Игњат Глембај, а Аца Гавриловић је остварио “пун рељеф бонвивана Фабриција”. Поводом првог београдског наступа, Бела Крлежа је рекла:

- С највише заноса играм онај део улоге у коме Баруница прича о свом болном детињству и упоређује га с детињством њеног пасторка Леона који је израстао на богатим ћилимовима, “као из хиљаду и једне ноћи”, док је она провела целу своју младост смуцајући се по парковима, по јесењој киши, гладна и подерана и без крова, с подераним ципелама и подераном лисицом око врата. Занимљив је контраст између Леонове племенитости и баруничине импулсивности и агресивности...”

Један од куриозитета Белине каријере (играла је и у другим мужевљевим драмама, као што су “У агонији”, “Леда” и “Аретеј”) је податак да је улогу заводљиве Барунице Кастели играла од праизведбе 1929. године до последње поставке 1963. године! Овај глумачки задатак сврстава се међу њена најбоља глумачка остварења, али позоришна публика ју је запамтила и по Нушићевим и Држићевим комедијама, драмама Ибзена, Толстоја и Горког...