ДРАГИ Тоно, испоручи моју честитку Талији. Ти си предсједник “Талијанске владе”. Чувај мир Јевропе да Талији буде 50-годишњица још љепша. Твој Лака.

Телеграм с овом шаљивом, али брижном поруком, поводом 25. годишњице Српског народног позоришта у Новом Саду, управнику Антонију Хаджићу упутио је 1886. године с Цетиња српски песник и боем Лаза Костић. Протекло је од тада 125 лета, а најстарији театар српског народа припрема се за прославу свог 150. рођендана.

Помињући “мир Јевропе”, Костић је имао на уму чињеницу да су се Срби у Аустроугарској царевини тешко изборили за сваки сегмент свог идентитета, укључујући и културни. Историја СНП-а, заправо, почиње 127 година пре званичног оснивања драмом “Траедокомедија” Емануила Козачинског. Играна је давне 1734. године у Сремским Карловцима, у извођењу ученика Латинске школе.

СМРТ НА ПРЕДСТАВИ СРПСКО народно позориште од оснивања било је расадник великих глумаца. Најпопуларнији, међутим, био је Пера Добриновић. Новосађани су га највише волели у улози Кир Јање. Свом омиљеном тврдици, публика је на прослави 25 година његовог уметничког рада 1898. године, поклонила “лепо израђену кутију у којој је било поређано 17 дуката”. Добриновић је умро у позоришту, у паузи представе “Лјубавни напитак” са којом је, пола века, раније и започео каријеру.

Прва представа, извођена у Новом Саду 1815. године била је “Црни Ђорђије” Иштвана Балога. Овај комад донео је у Српску Атину Јоаким Вујић, отац српског позоришта.

Нимало лак пут до оснивања првог професионалног театра српског народа прешао је и Јован Ђорђевић, пошто је пропао његов покушај да са дилетантским друштвом у Сомбору 1849. оснује професионално позориште.

- Срећом, идеја га није напуштала и српски трибун Светозар Милетић чији је он био присталица, подржао је Ђорђевића који јула 1861. године, приликом гостовања трупе Јована Кнежевића, успео да наговори деветоро глумаца, предвођених касније бардом српског глумишта Димитријем Ружићем, да оснују засебно позориште - каже театролог мр Мирослав Радоњић и један од сарадника прве Енциклопедије СНП-а која ће бити штампана ове године, уочи јубилеја.

Новосадска Читаоница, којој је председник био Милетић, 28. јула 1861. по новом календару године донела је одлуку о оснивању Српског народног позоришта, чији је Ђорђевић био први управник. Само недељу по оснивању, у тадашњем хотелу “Сунце”, ансамбл СНП одиграо је своје прве представе.

- Биле су једночинке “Пријатељи” Лазара Лазаревића старијег и “Мушки метод и женска мајсторија” Лајоша Кевера, тадашњег савременог мађарског ствараоца - издваја мр Радоњић и подсећа да је српски народ у Угарској свој први театар доживљавао као мезимче чији опстанак су финансирали добротвори.

Прва стална адреса СНП-а, почевши од 1894. била је кућа Лазе Дунђерског, на месту данашњег познатог хотела “Војводина” у центру Новог Сада. Велепоседник је позориште удомио у својој тек изграђеној кући која је имала специјалне подове, сву потребну опрему и 600 седишта. Уведено је и електрично осветљење, што је била велика техничка иновација у тадашњем Новом Саду. А надокнада је била крајње симболична - форинта за годину дана.

Али, после 33 године, једне олујне ноћи, пошто је спуштена завеса на представу “Распикуће”, варница из пећи запалила је кућу. Српско народно позориште наставило је свој “подстанарски” живот наредних 120 година.

 Свеједно, однегована је “у ходу” група великана глумишта као што су: Димитрије Ружић, Драгиња Ружић, Лаза Телечки, Миша Димитријевић, Илија Станојевић, Димитрије Спасић и Милка Гргурова, а међу њима и један од највећих, највећи чаробњак који је на позорници могао све, Пера Добриновић.

Једна од преломних година била је 1868. када је СНП гостовало у Београду. Кнез Михаило, одушевљен новосадским глумцима, позива Јована Ђорђевића да и у Србији оснује стално позориште. Прихватајући позив као част и изазов, управник са собом одводи половину новосадског ансамбла и седам година после настанка СНП-а, у Београду се оснива Народно позориште.

У свим наредним ратним и поратним периодима, СНП је опстало јер је заиста било народно. Овде су стасали многи врхунски глумци бивше Југославије и Србије. Најистакнутији међу њима:Синиша и Лјубица Раваси, Стеван Шалајић, Иван Хајтл, Тихомир Плескоњић, Мира Бањац, Милица Радаковић, Добрила Шокица, Стеван Гардиновачки...

ШЕСТ ПУТА НОВО ИМЕ У СВОЈОЈ историји, у зависности од политичких прилика, СНП је неколико пута мењао име и то овим редоследом: Летеће дилетантско позориште, Српско народно позориште, Новосадско-осјечко позориште, Дунђерско позориште и Војвођанско народно позориште. Новембра 1951. враћено је првобитно име Српско народно позориште.

Стеријино позорје, фестивал домађег драмског стваралаштва, основано је 1956. на иницијативу која је потекла из СНП-а. У историјату ове културне инститиуције, значајна је и 1981. година. Позориште је тада добило своју сталну адресу, мермерну зграду у центру града, архитектонско дело Виктора Јацкијевића.

Здање које се визуелно не уклапа у старо језгро Новог Сада, простире се на 24.000 квадрата и има највећу позоришну сцену у Србији - Велику сцену “Јован Ђорђевић” са 940 места, Малу сцену “Пера Добриновић” са 373 места и Камерну сцену. Осим драме, СНП има и Оперу и Балет.

Управник СНП-а Александар Милосављевић каже да у протеклих век и по, глумци нису били само уметници, него и културни мисионари који су самопрегорно и постојано, животном речју са позорнице битно утицали на свест народа.

- То ће бити наша мисија и убудуће, с тим да је пред нама све захтевнији задатак да и у драми, опери и балету бирамо представе којима ћемо привући публику не закидајући, при том, на уметничком плану, било да је реч о класицима или представама новог таласа - вели Милосављевић, 54. по реду управник СНП-а.