ИЗ времена немачке окупације остали су му мрачне слике и надимак - Мргуд. У рату који је беснео на све стране, он и његови другови направили су сопствени. Да није било каменица, па ни цигала, којима су се гађали, не би било једног дечака кога је победио, а који га је, из срджбе, назвао Мргудом. Овај надимак, глумац Миодраг Радовановић пренео је и (из родног Чачка) у Београд, али је у породичном дому заувек остао под трећим именом - Драган. И ту, ипак, није крај енигми његових надимака, јер је, давне 1976, многима ”помрсио конце” као Шицер. Дуго су га препознавали као лика из серије ”Салаш у Малом риту”, па су му, присећа се Радовановић, Циганчићи на улици псовали мајку фашистичку.

СЕЛО ГОРИ...
НЕДАВНО је на уводној шпици серије ”Село гори а баба се чешља” писало: ”Специјални гост - Миодраг - Мргуд Радовановић.
” Глумац нам је открио да га је Радош Бајић позвао да одигра инжењера који је добар део живота оставио на грађењу Ђердапа. Међутим, Мргуд ипак није морао да проговори ”чарапански” језик, иако га је давно усавршио - пошто је годину дана похађао гимназију у Крушевцу.

- Када ми је редитељ Бранко Бауер понудио ову улогу, нисам био претерано одушевљен, али сценарио ме је одмах освојио. Добио сам индикације да Шицера одиграм као правог сеоског учу, али да увек имам на уму да је он - ловац на људе. Мислио сам да у томе никада нећу успети, па сам чак стављао наочаре и гледао се у огледало сатима, ловећи себе. Тада сам схватио да ако људе будем гледао право у очи, сигурно ћу их ухватити у некој грешци. Играо сам из контре, тако да Шицер не буде страшило од почетка. После пет дана рада на њему, осетио сам да радим нешто много добро - прича Радовановић.

И три и по деценије после Шицера, а у 81. години, Мргуд је инспирисан сваком улогом коју прихвати. Када ради - не дангуби, објашњава. А ради много.

* Нисте се уморили?

- Много радим, али се не арчим без потребе. И недавно ми се дешавало да у току једне вечери одиграм две представе. У пет до осам се завршава први чин ”Велике драме” у Народном позоришту, када таксијем одлазим у Југословенско драмско, на другу представу. Чим се она заврши, враћам се у Народно, да одиграм последњи чин ”Драме”. У последње време сам и ”мали од кужине”, јер одлазим на пијацу, чистим кућу, помажем супрузи око зимнице... Волим да радим, а посао помало и уштиркава човека. Не да му да се опусти, олабави. Глума штити и од разноразних загађења. Када озбиљно мислите о ономе што радите, одговорни сте према послу. А ја тврдим да је најодговорнија ствар на свету - позориште. Оно ради и за човека и против њега. Позориште вам отворено каже - ови су добри, оно је лоше... Када сам у позоришту, ја сам у једном идиличном животу.

* Које улоге су вам се чиниле идиличне?

- Моје глумачко биће је везано за Југословенско драмско позориште, а оно је театар строгог колектива. У њему је и најмања улога вреднована као највећа, и без обзира на то да ли сте печење или гарнирунг - не смете да заузмете површан став према ономе што радите. Одувек сам био свестан чињенице да и публика има машту и да према њој мораш да будеш одговоран. Стварајући каријеру, развијао сам се на тим жицама. Поштовао сам свој ансамбл - његове прописе, естетику, етику, уметнички кредо. Кроз ЈДП су прошла сва европска позоришта, јер је оно имало завидну репутацију. А ја сам ”грло те штале”. Играо сам много, али као своје остварење сматрам и то што сам био професионални ускакач. У текст сам увек улазио лако, и кад год је представа била на корак до отказивања, јер је неко од глумаца био спречен да игра, звали су мене. Тако сам у представи ”Злочин и казна”, уместо Мије Алексића играо Смердјакова, уместо Мате Милошевића - тужиоца, а пре тога сам био истражни судија. Неких 50 пута сам ”упадао” у комаде. Те улоге су имале и контрадејство у мојој каријери. Зато ми је и било симпатично када ми је једна колегиница рекла да сам интелигентно градио каријеру. Не, нисам ја њу градио, она је градила мене. А ја сам само радио посао најбоље што сам могао.

* Помислите ли понекад како бисте данас живели да нисте постали глумац?

- Свашта сам ја у животу радио пре глуме. Физикалисао сам у фабрици вагона у Краљеву, тесао цигле, секао дрва, градио пругу Брчко - Бановићи... Али, одмалена сам осећао своју склоност ка глуми. Осећао сам да тај таленат зри у мени, а сећам се и тренутка када сам га први пут исказао. Моји родитељи су држали хотел у Чачку. Ретко смо ручали заједно и окупљали смо се само за Божић и Ускрс. А онда сам, једне вечери, видео оца како је загрлио мајку. Та сцена ме је разнежила. Искрао сам се иза врата, стао испред њих, поклонио се, замислио да сам на позорници... и одрецитовао им песму коју сам научио у вртићу. Бака ми је често, када сам глумио, говорила да се не кревељим, да не кварим форму. Али, одлука да се бавим глумом била је само моја. Нико на њу није утицао. Додуше, од мајке сам наследио таленат, јер је она сјајно имитирала људе, певала је, а пренела је на мене и љубав према поезији. На глуму сам отишао тек након студија агрономије и славистике. И знао сам да је то то. Да радост постоји само онда када се то што радиш сложи са твојим расположењем и осећањем. Јер, таленат су воља, жеља, љубав... Само када таленат исказујеш, можеш бити радостан.

* А које су вам најдраже приватне радости?

- Много читам. Никада нисам могао без штампе, а у кући имамо око 2.500 књига, које више не знамо ни где да поређамо. Не спадам у људе који робују ритуалима, али остала ми је навика да се прво умијем, па онда прионем на посао. Када сам био мали, говорио сам мајци како бих волео да сам рођен као патрициј из Рима, па да се по цео дан брчкам. Некада сам много излазио, шетао, дружио се... Дуне нам да ручамо у Сегедину или Темишвару, и ето нас тамо зачас. Сада је то дружење сведено на Београд, и на нас двоје. Имам сјајног животног друга, саговорника за све. Моја супруга је жена са ставом. Разговори са њом су дуги и квалитетни, испуњавају ме бескрајно. Можете ви да будете заљубљени колико год хоћете, а када то прође, заљубљеност постаје само ваша ствар. И остајете сами.