ПРЕДСТАВА којом ће Народно позориште подићи завесу у новој сезони требало би да буде гала премијера - закључак је који се намеће када је реч о окупљеној екипи, али и публицитету који прати уметнички подухват. „Златно теле“ Иљфе и Петрова (режија Горан Марковић) 6. октобра директно ће преносити РТС, а пре првог београдског извођења, мимо обичаја, имало је и пробне представе у Лесковцу, Шапцу, Панчеву. Редитељ се определио за познати наслов не само зато што је он обележио његову младост него и што је ово дело, написано 1931. године, показало фантастичну сличност друштва у транзицији некадашњег СССР и нашег данас, којима је прожетост криминалом заједнички именитељ... Улогу легендарног преверанта Остапа Бендера поверио је Милану Гутовићу, верујући да је управо он глумац који ће умети ту врсту хумора да изнесе на сцену.

ПРИЗНАНјА * ЛАУРЕАТ сте признања Стеријиног позорја, шта мислите о овом фестивалу?
- Чини ми се да би ми већа референтна вредност била да нисам добио Стеријину награду него што јесам. Данас је таква инфлација признања да мало ко може да се похвали да их није добио. Било како било, награде служе генерацијама које долазе, као пример шта би требало да имају кад стасају у глумце.

* Да ли је и вашу младост обележио роман руског списатељског тандема?

- Није. Неспорно је реч о забавној и занимљивој литератури, али су мени „Винету“ и „Острво с благом“ више значили. Нисам се много бавио Иљфом и Петровом, односно њиховом критиком комунистичког друштва. Наравно, не може се оспорити његова литерарна, поготово критичка вредност.

* Какав је ваш лик?

- Бендер није користољубив човек, нити га само обожавање новца привлачи. За њега је задовољство сам чин преваре, изнуђивање. Појављује се као Робин Худ, узима од оних који су већ украли од других. Методологија којом тај први лопов узима новац од друштва скоро је идентична методологији којом ови данас поткрадају земљу и бране своје богатство. Уосталом, највише се штити опљачкани новац. Е, кад се Бенедер и он сретну, нико од гледалаца не поставља питање коме су на крају паре припале, једино што је битно је то да нису више ни у земљи ни код народа. У данашњој Русији, као и у Србији, много је богатства за које се не зна како је стечено.

* Још од фамозне „Бубе у уху“, па до данашњих дана, важите за глумца чије име у подели подразумева добру комедију на сцени. Имате ли дара и да одмах препознате такву литературу?

- Не могу да се похвалим изузетним њухом за бирање текста погодног за стварање добре комедије. У представи „Пучина“ нисам препознао ништа духовито, али Дејан Мијач јесте. И испоставило се да је у праву. И у „Златном телету“ не видим ништа урнебесно, али је духовито. Није урнебесна, али комедија јесте.

КЛАСИЧНО И МОДЕРНО * ПОСЛЕДНјИХ година стални сте члан националног театра, у коме тренутно играте у „Лажи и паралажи“ и „Веселим женама виндзорским“. Прија ли вам овај класичан репертоар?
- Мислио сам да ће моја каријера, која је почела у Југословенском драмском, ту и да се заврши. После 36 година отишао сам одатле, кратко био слободњак, а онда ушао у Народно позориште. Између две позоришне куће разлике су више козметичке него суштинске природе. Након четири и по деценије у театру, мало шта за мене може да буде ново. Ипак, више ми прија класичан репертоар него модеран, тим пре што нисам сигуран да ли је уопште модеран...

* Шта је вама, приватно, најчешће смешно?

- Ретко кад могу да ме насмеју они који хоће, пре они који то неће. Мало ко има спонтаност коју хумор носи са собом. Е, онај ко је поседује, може и да ме насмеје.

* Зашто неки комичари, па и ви међу њима, приватно слове за намћоре?

- Хумор вам дође нешто као кад је човек сакат или врљав. Лјуди му се смеју, а он је тај смех већ платио својим изгледом. Ако си у стању да „производиш“ смех, то је божји дар. Ко год има такав дар, не треба да се осећа хендикепираним већ повлашћеним. Али, немам разлога ни да будем раздраган због тога. Нити да било шта „представљам“ на улици. Посебно што за то нисам плаћен.

* Једно време сте били прилично ангажовани, декларисали сте се и политичким ставовима?

- Чим је живо биће, човек мора да буде и политичка личност. Питање је судбине да ли ће у њој бити креатор или жртва. Осећам и неку врсту обавезе да помогнем ако то могу. У сваком случају, верујем да нисам ништа накарадно учинио, јер да јесам, то би се одразило на моју каријеру и друге видове живота.

* Верујете ли у промене?

- Да би се оне десиле, прво морају да оду ови који су на власти. Треба власт да се мења, а не народ. То је просто ко пасуљ. Дакле, треба да се промене, а не да доживе метаморфозу. Треба да дођу на чело други, који нешто знају. Да ли је то могуће? Ако је био могућ 5. октобар, 9. март, 27. март - зашто то не би било могуће?! Мислим да све зависи од тога колико си дубоко у власти и колико себе видиш важним, да ли сматраш да с круном иде и глава... Додуше, ми још нисмо истражили Милошевићеву историју, а камоли оне који су стигли после њега.

* Како се у свему томе сналазе обични људи?

- Изгледа да је нашем народу дошао крај. Као да ни сами не желимо да живимо даље. Осим оних који би хтели да живе, али у некој другој земљи. Немамо мозга, па ни образа да задржавамо хероје математичких гимназија. Сва унижења која смо доживели, од резолуције УН па надаље, деморалишу људе. На неки начин, то утиче и на наталитет. Нико више не жели децу. Лјуди се осећају обезвређени, понижени, згађени. Није само економска ситуација разлог за то.

* А депресија заузима све више место на колективној скали болести и стања нације?

- Прво питање које се поставља депресивном човеку је има ли сексуални нагон. Ако га има, онда није депресиван. А ми, заиста, јесмо. Али ће зато педери да витлају гузицама и тако нас уводити у Европу!

* Религиозан сте човек, у које још вредности верујете?

- Лјудске вредности су, ако је вера присутна, стандардне и ту нема никаквих модификација, без обзира на време и технолошки напредак. Ипак, чињеница је да су у данашњем времену људи постали животињски опрезни. У оваквим околностима прво од човека отпадну неки накалемљени делови као што су васпитање и култура, па тако постане близак животињи. Ово се дешава како сиромашнима тако и „неразумно“ богатим. А бити бесрамно богат у оваквом сиромаштву, нешто је што никад неће бити опроштено...


БРАВУРА

* У понедељак се додељује наша награда „Зоран Радмиловић“ за глумачку бравуру. Да ли вас чини поносним чињеница што сте њен први лауреат, током више од две деценије постојања?

- У сваком случају, значи вам када сте у нечему први јер знате да ће се следећи упоређивати с вама. А ја волим више да се други упоређују са мном него ја са њима.