ПОЕЗИЈА је изненадно проширење света, како је то лепо рекао Анри Мишо. Она богати наш унутрашњи простор. Помера границе. Песма јесте нека врста молитве. Не говори ли онда данашња општа небрига, која се види на нивоу целе заједнице, издавача и појединачних читалаца, о изненадном сужењу света? Не ради ли се ту о губитку истанчаности и спонтаности? У таквом, суженом свету, и људи су другачији: они имају очи, али не виде; имају уши, али не чују.

ДУХОВНО ЈЕЗГРО * Како тумачите виталност српске поезије?
- Поезија је есенција духовности једног народа. Српску поезију заиста одликује изразита виталност, и то буди наду да за нас као народ није баш све изгубљено. Иако нас стварност из дана у дан демантује, поткопава ту наду; иако се чини да су неразум, небрига и незнање све узели под своје; докле год у језику једног народа настаје добра поезија, значи да је духовно језгро тог народа живо. Има основа за веру да тај народ није обамро, да у њему има још оне праве, стваралачке енергије.


Прича овако, за „Новости“, песник Војислав Карановић, и тихо закључује:


- Поезија, као и друге уметности, покушава да се једном оваквом сужавању света супротстави.


Један је од оних великих уметника српског језика који иза себе имају звучне књижевне и песничке награде („Меша Селимовић“, „Бранко Ћопић“, „Бранко Миљковић“, „Ђура Јакшић“, „Васко Попа“...), али мало медијске пажње. Недавно је добио награду - „Исток-Запад“, са адресе Матичне библиотеке „Светозар Марковић“ из Зајечара, где ће му у реномираној едицији „Исток-Запад“ на јесен објавити нову збирку „Основи тишине“.


- Већина песама кружи око тог помало неухватљивог појма - тишине. Али што се њему прилази ближе, наилази се на све дубље парадоксе. Реч која се изговори, напише, или само помисли, изгледа да тишину нарушава. Са овим парадоксом релативно је лако изборити се, уколико осећамо „унутрашњу“ страну језика. А њу можемо да осетимо кроз поезију. Теже се излази на крај са парадоксом који се среће у древној мистичкој традицији, а који је оличен у изреци: Тишина је језик Бога, све остало је мање или више лош превод. Ако је то тако, чему онда све ово: сви наши говори, текстови, разговори...? Зар је наша судбина увек само то, стварање превода који је нужно лош? Од овог питања се може побећи, али онда као да бежимо сами од себе. А ако покушамо да на њега директно одговоримо - ризикујемо нестанак, губитак себе.


* Где онда лежи одговор?

- Одговор се може потражити и помало заобилазним путем. Може се рећи: ако је сваки наш говор превод, хајде да покушамо да овладамо тим говором, да научимо вештину споразумења њим. Да стварно савладамо тај језик. И да на тај начин, као преводиоци са језика тишине, постанемо и сами ствараоци.


* Какво обличје у том случају поприма тишина?

- Тишина се тада не указује као одсуство, као нешто што звук или глас могу да наруше, него као нови језик. При томе ми сами себе можемо да доживимо као оне који говоре или се бар служе тим језиком. Сви ми, дакле, на известан начин јесмо преводиоци са тог језика. Само што је, наравно, у превођењу неко мање а неко више креативан. У обзорју ове књиге то ми се чини сасвим згодном дефиницијом: песник је преводилац са језика тишине.


* Колико „утишан и меланхоличан глас“ успева да одјекне на српској културној сцени и може ли да провоцира данашњег читаоца који нема времена за читање и тражи забаву?

- Ако су песници преводиоци са језика тишине, подразумева се да њихови „преводи“ немају прођу на тржишту где се продају само „бука и бес“. А то тржиште је свуда око нас. Али, на срећу, није то једино тржиште. Иако јесте највеће, није једино. А можда није ни најмоћније. Постоји и тржиште духа и маште. Уосталом, без духа и маште не би настао ни новац, па ни оно што се за новац купује. Треба рећи и то да ће сваки прави читалац увек наћи довољно времена за читање, за сусрет са књигом. Такав читалац зна да је то заправо сусрет са самим собом.


* Шта карактерише стасалу генерацију српских песника на почетку 21. века?

- Постоји више аутентичних песничких гласова. Они се међу собом доста разликују. Ту није реч само о губитку поверења у песничке школе и о дистанци према стварању у оквиру унапред задатих поетика, већ и о освојеној свести да је поезија јединствена и непоновљива авантура, да она увек афирмише личност. Поезија човека не доживљава као делић неког већег механизма, било да је у питању друштво, језик, или дух, него управо сугерише супротно: да је човек средиште, варница од које настаје пламен, да је то оно што покреће сваки механизам.