ОТИШАО је даље од надреалиста: он је језик изврнуо на главу, а слике уврнуо у сигнале. Овако је својевремено, духовито и тачно критичар Милосав-Буца Мирковић окарактерисао стваралаштво Мирољуба Тодоровића (1940), песника, прозаисте и есејисте, оснивача и теоретичара сигнализма. Овај оригинални авангардни покрет у нашој књижевности, плод несвакидашњег интелектуалне авантуре, који је недавно обележио четири деценије постојања, успео је да “зарази” бројне писце, ликовне уметнике и критичаре у разним земљама.

Тодоровић је до сада објавио више од 70 књига, учествовао у неколико стотина акција широм света на којима је промовисана ова нова књижевно-уметничка дисциплина о којој су написане три докторске дисертације и двадесетак монографских публикација. Овог лета, у издању “Нолита”, појавиће се до сада највећи избор из његове поезије, на више од 650 страна. Писац иначе живи на Дорћолу, са супругом Динком, професором физике у пензији. Син Виктор, доктор генетике живи и ради на угледном универзитету у Чикагу, са супругом и седмогодишњом ћерком Мајом.

ПЛАНЕТА
* Својевремено сте најавили да ће 21. век бити столеће сигнализма. Верујете ли и данас у то? - Апсолутно. Прва деценија новог века то и показује. Електронска цивилизација, о којој се у сигнализму визионарски размишљало, говорило и сањало још шездесетих година прошлог столећа, сада је освојила читав планетарни простор и иницирала нове изворе уметности, нове стваралачке инструменте и нове уметничке облике. Данас, када смо чудесним интерактивним Интернетом премрежили читаву планету, начинивши од ње јединствену креативну лабораторију, могу само да потврдим да ће уметност овог века, са оним што је већ урађено, и још више са оним што ће се тек урадити, бити уметност сигнализма.

* Сигнализам је настајао дуго и постепено. Како је коначно уобличен као нов и провокативан књижевни и уметнички правац?

- Сигнализам као идеја, у првобитној фази као сцијентизам, рођен је у мени још крајем педесетих и почетком шездесетих година када сам инспирисан науком покушао да, на поетски начин, повежем егзактне науке и књижевност. Тада стваране сцијентистичке песме, како сам их називао, објављивао сам, као студент. Истовремено, започео сам рад и на поеми “Планета” у којој је доминирала егзактно-космолошка инспирација. Био сам преокупиран идејом о креативној синтези поезије и науке. До стварања покрета дошло је знатно касније крајем шездесетих година када су се нашли људи са сличним идејама и поривима. Године 1969. формирали смо у Београду прву сигналистичку групу, а годину дана касније покренули смо часопис Интернационалну ревију Сигнал - гласило сигналистичког покрета.

* Ваше збирке компјутерске поезије наишле су на оштра оспоравања, али и подршку, пре свих Душана Матића и Оскара Давича...

- Са експериментима у језику помоћу компјутера почео сам да радим 1969. године на Економском институту, а пар месеци касније и у Математичком институту у Београду. Тај догађај прилично је узбудио нашу књижевну јавност. Међу првима је реаговао, и тада веома утицајни критичар Зоран Мишић. У једном готово апокалиптичком тексту тврдио је да је свршено са хуманизмом, да је човек мртав јер, ето, стигао је компјутер, или, како га он назива “електронски Баш Човек”. Слично је реаговао и критичар Ели Финци. Излазак моје књиге “Киберно”, поздравио је Душан Матић, а за Оскара Давича појава сигнализма у нашој култури значила је “поновно хватање корака српске поезије са истински авангардним тражењима у свету”. Света Лукић је о сигнализму писао управо у вашим “Новостима”, а нешто касније унео је наш покрет и у “Просветину” енциклопедију.

* Замерало вам се, дакле, да ваша поезија није ауторска пошто не ствара песник, него компјутер?

- То је, наравно, било апсурдно, па и смешно. Ни тај компјутер од пре четрдесет година који је био огроман и запремао велики простор, ни овај сада није могао, нити може сам да ствара, поготову не да пише поезију. Ствара човек, а компјутер је само техничко средство које му може помоћи да свој рад што боље обликује. Конкретно, мени је компјутер тада помогао да се ослободим у односу на језик, да га на неки начин разбијем, разградим, стварајући у тим новоотвореним језичким просторима нове стилске и креативне могућности и форме које ћу касније дограђивати.

* Вашем пројекту својевремено се прикључило доста уметника из разних дисциплина...

- На самом почетку били смо окупљени око часописа “Сигнал”. Најпознатије име из тог периода је Марина Абрамовић, данас светска звезда перформанса. Лјубиша Јоцић нам се придружио средином седамдесетих и својим последњим делима дао значајан допринос. Током осамдесетих, од више десетина стваралаца, посебно издвајам Добрицу Камперелића и Андреја Тишму који су и данас веома активни. Половином деведесетих обновили смо часопис “Сигнал”. То је дало велик замах покрету који се огледао у бројним књигама, изложбама, акцијама. Најзначајнија имена у овом новом, препорођеном сигнализму су Илија Бакић, Слободан Шкеровић, Звонко Сарић и Богислав Марковић.

* У којој мери је сигнализам успео да продре ван наших граница?

- Сигнализам је одмах на старту успео да пређе границе Југославије и српске културе. Томе је посебно допринела ревија “Сигнал” коју смо објављивали на српском и енглеском језику. Имали смо велики број иностраних сарадника, од Аргентине и Уругваја до Јапана и од Канаде до Аустралије и Новог Зеланда. Наравно, у првом плану су биле Европа и Америка. Посебно је била развијена сарадња са италијанским неоавангардистима. Они су писали о сигнализму, објављивали нас у својим часописима, излагали наше радове на изложбама. Прва изложба сигнализма није била у Србији, ни у Југославији већ у Милану 1971. године.

* Избор из ваше поезије, који сте сами сачинили, носи назив ваше познате збирке “Свиња је одличан пливач”. Сматрате ли ту књигу и најбољом?

- Збирку “Свиња је одличан пливач” издала је “Просвета” давне 1971. године. Овај избор, који је прошле године објавила нова, веома агилна издавачка кућа “Тардис” има проширен назив. Ту су поред “Свиње” још и песме из других збирки које су настајале крајем шездесетих и током седамдесетих година када сам у поезији користио колоквијални језик свакодневне комуникације, језик медија, реклама, новински дневнополитички жаргон, језик потрошачког друштва, настојећи да из тог добро измиксаног галиматијаса извучем хуморне, а често и отровне поетске жаоке.

* Последњих година објављујете такозвану шатро прозу, засновану на сленгу, језику младих. Како долазите до тих нових необичних и веома духовитих речи?

- У шатровачки говор ушао сам још крајем шездесетих прикупљајући грађу и стварајући на њему. Од своје прве збирке у жаргону “Гејак гланца гуљарке”, која је ишла у више издања, до данас објавио сам неколико збирки у којима сам користио не само сленг младих већ и тајни говор делинквената. У последње време пишем и прозу, углавном кратке приче, или како их зовем шатро жваке. Како долазим до шатро речи? Па српски језик је по мени, чак и овако данас политичком вољом, или невољом раздељен, један велики и величанствен језик. Треба само имати храбрости и бацити се у тај језички вртлог, у тај узбуркани океан и трагати за језичким драгуљима, налазити их и стварати.


Језик се из лавине излива

Ивањски кресови. У твом оку.

Псалми ружичасти. Изнад мене

Мир. Гримизни зов ћилибара.

У знојним шакама. Дрхти.

Светлост јутра. Све постаје

сан. Расцвала тратинчица.

Кажем ти. У поверењу. Све

постаје реч. Багрем и белоушка.

Језик се из лавине излива.

Горди гороломник.


(Из рукописа “Глад за неизговорљивим”)