ВЕК и по од рођења великог српског и европског сликара Павла Паје Јовановића (1859-1957) прошле године је обележен низом изложби од родног Вршца, Новог Сада до Београда и “разговорима на тему...” Ове године годишњица је “крунисана” монографијом о Паји Јовановићу коју је написао Никола Кусовац, историчар уметности и дугогодишњи кустос Народног музеја.

Управо оно што није успела велика изложба дела Паје Јовановића одржана прошле године у Галерији САНУ, успела је ова монографија. Наиме, у најави изложбе у Галерији САНУ истицано је како ће та изложба Пају приближити публици не само као сликара - “јер његове су слике добро познате”, већ и као човека. Изложба је имала два аутора, једног који је бирао слике и који је имао свој “рецепт” и другог који је, имајући свој концепт, писао текст у каталогу...

Кусовац је добро одмерио значај Паје Јовановића за младу Србију којој је после турског ропства била потребна европска афирмација као културне средине одакле се не чује само завијање гусала, одакле не стижу у Европу искључиво свиње и шљиве. Није га ни преценио као др Миодраг Јовановић вајара Ђоку Јовановића (1861-1953) годину дана раније на истом месту - у Галерији САНУ.

БРАК
КУСОВАЦ открива до сада непознату пикантерију из Јовановићевог живота. Паја се 1890. у Панчеву венчава с двадесетдвогодишњом Сомборком Софијом Радосављевић, међутим сваки даљи траг том браку се губи.

Јовановић студије завршава у Бечу а награде добија још као студент и тако портретише Фрању Јосифа што му отвара врата племићких кућа и европских дворова. Путује, слика, ради и српске националне теме... Срби у својим новинама редовно преносе вести о Пајиним успесима, наградама, поносе се и диче Пајом али не купују његове слике. Он је све оно што они нису а хтели би да буду. Европејац, светски путник, гост на дворовима, а и сам станује у раскошном стану. Као виши и богатији европски грађански слој и Паја Јовановић прави колекцију с Оријента. Остаци његове египтолошке колекције, оно што није било похарано из његовог бечког стана током Другог светског рата - чувају се у Вршцу. Међутим, ни јубилеј ни тежња да јавност боље упозна Пају “као човека” нису били довољан разлог да јавност и види остатке те колекције.

Године 1884. са 25 година Паја Јовановић постаје и најмлађи изабрани члан Српског ученог друштва.

Годину дана касније настањује се у Минхену, али одлази повремено у Беч и Лондон где има галеристу. Одлази у Париз, путује северном Африком, обилази Црну Гору, посебно околину Скадра...

Занимљиво је да је Пајин брат Светислав такође био врстан сликар, пре би се рекло кописта и то понајпре дела брата Паје. Светислав је управо онај који му у Михену 1886. до 1891. помаже да ради реплике слика за којима влада велика потражња. Али, три године касније Паји коначно стиже и прва поруджбина из Србије. Краљ Александар Обреновић одликује Јовановића и наручује “Таковски устанак” и “Проглашење краљевине”. Чувена “Сеоба Срба” наруджбина патријарха Георгија Бранковића из 1895, стиче популарност захваљујући умножавању. Јовановић уступа право умножавања те слике Петру Николићу из Загреба на 50 година. Кусовац ће у низ наврата ненаметљиво читаоцу представити Пајин смисао за “привређивање” и склоност према удобном животу...

Неколико година пред крај 19. века Јовановић се сели у Беч, преправља “Сеобу Срба” и добија златну медаљу на Миленијумској изложби у Будимпешти за “Вршачки триптихон” који је данас изложен у вршачкој Старој апотеци. Добија златну медаљу на јубиларној изложби у Бечу за слику “Борба петлова” коју откупљује сам цар! У 20. век улази са златном медаљом за “Крунисање цара Душана” 1900. на Светској изложби у Паризу, а годину дана касније добија орден Легије части, потом и орден Светог Саве првог реда од Србије. И даље се нижу златне медаље и одличја... Европа је освојена. Јовановић 1902. одлази у освајање Новог света, али из Америке се враћа већ идуће године.

Кусовац истиче да се место и значај Паје Јовановића у историји српске уметности и културе могу у потпуности сагледати и вредновати тек кад се узме у обзир чињеница да су његове слике, преко многобројних олеографија и других репродукција постале саставни део живота српског народа. Ниједан српски сликар, ни пре ни после њега, није у толикој мери, толико широко и са таквом снагом утицао на ликовно образовање, општу културу и надасве родољубље. На његовим сликама са витешким, и још више, историјским мотивима васпитавале су се и патриотизмом напајале генерације Срба.