НЈЕГОВЕ речи су увек дивно служиле његовим мислима. Биле су необичне а јасне, луцкасте а умне - биле су баш само његове. Ништа није забележено при раду на пробама, када је чудесно покретао у нама мотиве, слике, боје, нијансе, звукове, свесно и несвесно, да послуже баш тој причи коју причамо, баш том лику који градимо. И никада то није сматрао својим уделом у глумцу. Био је добродушни милијардер. Нјегове речи смо скоро заборавили, а њихово деловање носимо још увек у себи - записала је својевремено о свом редитељу, управнику и животном сапутнику Бојану Ступици, његова супруга Мира у исповедној књизи “Шака соли”...

Прошле недеље, на Дан Југословенског драмског позоришта ( 22. маја) навршило се четири деценије од смрти великог неимара. Архитекта по образовању, Ступица (1910-1970) је иза себе оставио дубоке духовне, али и материјалне трагове. Стварао је и осмишљавао позоришне куће: пре свега ЈДП, онда Атеље 212, као и Театар “Бојан Ступица”. Режирао је 116 представа на домаћим и четрнаест на страним сценама, урадио је 140 сценографија, одиграо 37 позоришних и пет филмских улога. Па ипак, на крају живота је изјавио да није успео да оствари ни трећину онога што је желео и замислио.
- Он је правио велике ансамбл представе, што је био тимски посао који је давао велики резултат у дефинитивном облику. Данас се праве мале представе са малим бројем људи, што је у суштини антипозоришна идеја - истакао је једном приликом редитељ и дугогодишњи управник Атељеа 212, Лјубомир-Муци Драшкић.
Нјегова креативна трагања почела су још 1929. године, када је упознавао позоришну уметност Италије, Немачке, Аустрије, Швајцарске. С првом супругом, глумицом Савом Северовом, своје снове претвара у стварност оснивајући Театарску коморну дружину “Образников”. Наставља да исписује театарски и лични животопис, радећи у Марибору, Скопљу, Сплиту, Лјубљани. Иза њега остају значајне представе у свим југословенским градовима, као и у бечком Бург театру и московском позоришту “На Тагањки”.
Са жељом да окупи најбоље глумце ондашње земље, у новембру 1946. године Комитету за уметност и културу у Београду подноси елаборат о оснивању централног југословенског театра. Тако настаје ЈДП, а у њему прва премијера са Ступичиним потписом - “Краљ Бетајнове”, у априлу 1948. године. У театру на Цветном тргу потписао је укупно седамнаест режија, од којих је на самом почетку режирао чак три истовремено - уз “Краља Бетајнове”, ту су и “Ујка Вања” и “Рибарске свађе”. Остало је забележено и да је његов “Дундо Мароје” са Миром Ступицом у подели, прославио нашу позоришну уметност у Европи. После скандала са Лоркином “Крвавом свадбом”, напустио је средином педесетих година ЈДП и Београд, да би са супругом Миром у Загребу провео неколико плодних сезона и стваралачки обновио ХНК. Повратак у Београд доноси и нова мимоилажења (са тадашњим управником ЈДП, Миланом Дединцем), због чега Ступица прелази у Народно позориште, а једно време ради и у Атељеу 212...
Бојаново наслеђе није само у најбољој традицији онога што је деценијама представљало Југословенско драмско позориште, већ и у уметничком подмлатку - данас времешним људима које још зову “Бојанове бебе”. И на крају, можда о значају овог позоришног мага у свом и нашем времену, најбоље сведоче опроштајне речи песника Велимира Лукића:
“Тај човек је био храбар. Тај човек је био неуморан. Тај човек је био неумерено духовит и склон грешкама. Тај човек је био непобедив. Ми смо му се дивили, он је радио. Ми смо га оговарали, он је радио. Он је више него сви ми знао да је позориште као трајање, да треба живети, да треба истрајати и никад се не одрећи свога даха. А његово дисање имало је и било је ритам и звук позорнице. И као што дах сазнајемо рођењем, тако је он позориште знао и обујмио својим трајањем”.

ПИСМО МИРИ
ПОШТУЈЕМ те, јер је лепо све што мислиш и желиш. Желео бих да останеш таква каква си данас, једноставна и потресна и талентована. Толико је поноса у мени што те имам, а и мир је у мени јер тиме што сам нашао тебе, нашао сам и себе. Нашао сам те, да те никада не изгубим и примио сам те као награду за свој рад. Лјуби те, Бућа - део је нежног писма Бојана Ступице супрузи.