ПРОСЛАВА 150 година од рођења Павла - Паје Јовановића (1859-1957) своју завршницу добиће великом, свеобухватном студијом - монографијом из пера Николе Кусовца, дугогодишњег кустоса Народног музеја који се ликом и делом Паје Јовановића бави око четири деценије. Како је с променом градских „структура“ у Пајином родном Вршцу копнила првобитна заинтересованост за ову монографију - „преузео“ је Музеј града Београда, који се стара и о легату познатог сликара у Београду. Дело ће бити промовисано пре краја јануара, а то је и прва књига која ће Кусовцу, како сам каже, бити хонорисана.

* Знамо ли после две изложбе - оне у Вршцу и ове у галерији САНУ - ко је Паја Јовановић?
- Личност Паје Јовановића је најбоље описао Урош Предић. У писму свом пријатељу он за Пају каже да је „добар човек“ и да је „скроз модеран човек, дете својега доба. Агилан и пожудан, многостран и површан, помало циник, како то светском грађанину приличи. При томе неспорно даровит, што нас такође помало шокира, јер то је одвећ природна ствар да нас то немило дирне када осетимо да је неко осетно јачи од нас - а, још немилије када нам намерно даје да то осетимо“.
* Мада тако не изгледа, рекло би се да Предић, ипак, није био завидан?
- Предић је био дубоко религиозан човек, па се чувао и од тог смртног греха. Кад је наплаћивао слике, он се дубоко извињавао што мора да наплати, дивно је видети та његова писма кад наручиоцу саопштава цену и извињава се. Тако се и у карактеризацији Паје Јовановића трудио да буде незлобив. Ипак, осећа се нека врста зависти. Оно што је Урош радио са великом маром, то је Паја с лакоћом и великом брзином решавао.
* У том контексту у монографији помињете 1911. годину?
- Те године, током шестодневног боравка - кад нерадо, на позив краља Петра Карађорђевића долази у Београд да му портретише ћерку Јелену - он изводи још три портрета. У својим мемоарима описује сусрет са аустроугарским велепослаником, коме се као поданик монархије морао јавити. У посланству га раширених руку дочекује гроф Форгач, коме је већ портретисао оца. Он од Паје тражи да му уради портрете „његове лепе жене госпође Форгач“ и његов. Паја и то прихвата. А, онда размишљајући о сармицама у зељу Марије Миловановић, жене некадашњег велепосланика у Бечу, а тада председника владе у краљевини Србији, Милана Миловановића - хита у посету драгом пријатељу и ту прихвата да уради портрет његове жене. У наредна четири дана он завршава Јеленин портрет, портрете брачног пара Форгач и Маријин портрет, све репрезентативне портрете. А, тај Маријин портрет је један од његових најбољих портрета!
* Али га нема на изложби...
- Марија је у раскошном ентеријеру приказана као на свој начин лепа, озбиљна отмена дама - лејди. То је портрет. У својим рукописима, међутим, сликар је описује као ружну и бубуљичаву, али и као јако племениту и добру жену. То је сјајан пример за оне који не умеју да читају Пајине слике. Сликао је ту њену лепоту - оно што према њој осећа, а не оно што види.
* Ипак, на изложби у САНУ је, како тврди академик Динко Давидов, изложен и један ужасан - портрет Тита?
- То није тачно! Глупости. То је изванредан портрет. Константин Данило је сликао у напону снаге своју Софију, а она „нема руку“ - зато што је сликао лице, оно шта га је занимало. Та Титова рука је добро скраћена, енергично притиснута - то је такозвани говор тела. Мене не занима да ли је Тито злотвор српског народа како га види академик. Интересује ме како Паја приступа послу. Ма каква дрхтава старачка рука - види се тај моћни Пајин гест. Стилски гледано, можемо да кажемо да је то пасе, то је друга прича. То је изванредан портрет са јасном поруком.
* Е, али Трст није остао југословенски...
- И градски комитет је одмах портрет проследио Народном музеју са забраном излагања. Народни музеј је добио портрет не зато што је лош већ због поруке која је била поништена.
* Да ли нам је изложба у Галерији САНУ приближила Јовановића?
- То је слаба изложба, почев од тога што се у такозваном „форшпану“ - на позивницама, каталогу, репродукује „Фурор Теутоникус“, па као да све почиње од Немаца, а он се бавио „српским послима“. Да би се Паја схватио, стално се мора имати на уму да је Јовановић младој српској краљевини дошао као наручен! Оне године - 1882. кад Србија постаје краљевина, он добија велику награду, стипендију и европску пажњу. Најбоље критике за „Рањеног Црногорца“, или „Рањеног Херцеговца“ или, како су нама несклони крстили ту слику, „Ухваћеног у крађи“! Или, какав је то крај текста у каталогу који се завршава констатацијом да је Паја направио неколико скица Стаљина? Па ја сам се срушио кад сам то видео! Дело Паје Јовановића треба да потврди да Србија није нека заостала балканска земља, мада у то време нема ни уметничку школу. Он добија силне награде по Европи. Зато он нема ни потребе да улази у истраживачке просторе, да од атељеа прави „лабораторију“. Јовановић нам у Галерији САНУ није приказан ни у контексту времена, политичке ситуације, опште ситуације и улоге коју су му Срби придавали.... Не назиремо његов значај у времену.
* То можда добро објашњава позитиван став Надежде Петровић која слика „Ресник“, док Паја слика „Краљевића Марка...“...
- Она „која не излази из његовог шињела“ те 1904, која сасвим другачије гледа на уметност и другачије слика - велича улогу Паје Јовановића. Пореди га са епским српским певачима, гусларима. Нјегове слике, које су путем олеографија ушле у све српске домове, градиле су националну свест. Јасно да је Јовановићев израз за Надежду могао да буде - конзервативан. За њу је и Бета Вукановић била конзервативна. Али Надежда Петровић није погрешила, она је правилно прочитала Пају Јовановића у контексту времена и политичке ситуације. О Јовановићу не треба писати панагирике, треба га разумети и објаснити. Он је светски фразер. Нјегове ликовне вредности, како је то још Светозар Зорић приметио, треба тражити у делима малог формата. У малом формату је „бисеран“, ту се види мајсторија.

ДВА ПУТА СЕ ЖЕНИО?
ДО данас се мислило да се због посвећености послу Паја Јовановић оженио тек у 58. години, својим моделом Хермином - Муни. Кусовац, међутим, открива да узроци тако дуге апстиненције од брачног гнезда можда леже у неком другом „грму“. Судећи по архивским подацима, Јовановић је у Минхену уписан као ожењен. „Папирним трагом“ стиже се до Панчева, где се 1890. Јовановић оженио извесном Софијом, која је имала 22 године. Као место сталног боравка уписан је тада био Париз. Кум му је био брат, фотограф Милан Јовановић.
Сам Јовановић никад и нигде не спомиње тај очито врло краткотрајан брак. Лоше искуство?

ПОУКА
МИЛАН Миловановић је научио краља и високе политичаре да кад иду у посете, не носе тривијалне дарове - шљиве и ракију, већ Пајине слике. Тако су Јовановићева дела доспела до руског двора, француске владе...

МЕМОАРИ
- ОД мемоара Паје Јовановића се прави фама а они ништа не ваљају, неупотребљиви су! Он их пише у дубокој старости и то на молбу великог пријатеља и обожаваоца Милутина Миланковића. Миланковић је покушавао да их среди - па није могао. После се тим рукописима бавио Вељко Петровић, дао је о њима рђаву оцену. То је конфузна материја која ништа не објашњава и нетачна што се тиче датума и имена.
Тако писац текста у каталогу који прати Пајину изложбу у Галерији САНУ из мемоара преузима да Паја пореди Рембранта са „Рутингером“, који заправо не постоји. Паја је мислио на Вурцингера, који је био професор и Ђури Јакшићу.