ПРВИ пут у једној књизи сабране су све приповетке Иве Андрића, 134 приче које је приредила Жанета Ђукић-Перишић, а објавио Завод за уджбенике. Приче су дате хронолошки, онако како их је великан писао и објављивао, па се тако може пратити развој његовог стваралачког рукописа.

Ушавши у књижевност стиховима 1911. као деветнаестогодишњак, Андрић ће три године касније објавити “Поподне”, која је у то време сматрана песмом у прози, али се због јасне и чврсте прозне структуре данас може сматрати Андрићевим прозним првенцем. Исто то важи, истиче приређивач, и за још два текста “Прича из Јапана” (1919) и “Победник” (1922).
- Лако се може запазити како Андрићев краткотрајан екпресионистички експеримент, као резултат младалачке лектире и преовлађујућег књижевног правца, уступа место интересовању за историју Босне, у оквиру којег га занимају подједнако и Турци, и католички фратри, и српски сељаци, и јеврејски трговци и многи други. Не напуштајући до краја свог стваралачког пута интересовање за судбину земље која га је обликовала, Андрић се паралелно бави и савременим темама у оквиру којих проговара о свевременим питањима људске судбине - каже Жанета Ђукић-Перишић.
Иако дипломатски опрезан и уздржан, велики писац је у једном тренутку, у време “обнове и изградње” платио обол том добу у ангажованим и вероватно његовим најслабијим приповеткама “Дедин дневник”, “Електробих”, “Сјеме из Калифорније”. Свестан тога, није желео да оне касније буду увршћене у прво издање његових Сабраних дела у 10 томова.
Још у “Разговору с Гојом” из 1935. и касније у “Причи о везировом слону” Андрић је изразио веру у један виши облик истинитости, онај који се објављује кроз причу и приповедање, а своју грађу црпи из легенди, предања, анегдота... Појединачне судбине Маре милоснице, Анике Крнојелчеве, Алије Ђерзелеза, Мустафе Маджара, фратара и православних попова, босанских сељака, јеврејских трговаца, турских и иних великодостојника и многих других јунака који пролазе позорницом Андрићевог дела, служе писцу да их, умрежене и уплетене, у ход историје постави као низ различитих одговора на круцијална питања. Андрић покушава да у општем бесмислу историје пронађе смисао, а тај смисао могуће је наћи у причи о приповедању.
Иако се у историји наше књижевности Андрић види као врхунски романсијер, језгро његове књижевне уметности јесте прича, а приповетка његов основни жанр, каже приређивач. Велике епске творевине, “На Дрини ћуприја” и “Травничка хроника”, настале су уланчавањем, повезивањем мањих приповедачких форми око једне осе, а недовршени роман “Омер паша Латас” склопљен је од релативно независних целина. У једној својој бележници Андрић је записао: “Ја, у ствари, никада нисам писао књиге, него рашивене и разбацане текстове, који су се с временом, с више или мање логике, повезивали у књиге-романе или збирке приповедака”.
Овом књигом, на чијој су промоцији у Андрићевој задужбини говорили проф. др Радован Вучковић, проф. др Никша Стипчевић, Биљана Ђорђевић-Мироња и приређивач, Андрићев приповедачки опус представљен је безмало у целини. У пишчевој заоставштини, у САНУ, остали су делови рукописа неких приповедачких покушаја (“Чавкушићи” и “Пекуша”), као и скице неких прича (“Прича о свињи”), али је за њихово рашчитавање и објављивање потребно још времена.

ПОПУТ ШЕХЕРЕЗАДЕ
О ЖИВОТНОЈ и спасилачкој моћи приче и приповедања, Андрић је говорио и у беседи приликом добијања Нобелове награде:
“Начини и облици причања мењају се с временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље, а причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог бљеска свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу, а та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника, да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе или снађе?”