ЈА сам човек који нема биографију. Имам само библиографију... До 1984. године био сам најнечитанији писац у својој земљи, а од те године надаље - најчитанији... Моји корени су Византија, не само српска и грчка старина, већ толике друге културе источног хришћанства које су никле на тим основама.

Овако је себе портретисао Милорад Павић који је преминуо у понедељак у Београду од последица срчаног удара, само месец и по дана пошто је напунио осам деценија. Велики писац био је пре две недеље на операцији кука, веома брзо се опоравио, дошао кући, али су уследиле накнадне компликације - два инфаркта била су, нажалост, фатална.
Најпревођенији српски писац на свету (његове књиге преведене су на 40 језика широм света у милионским тиражима) огласио се најпре као песник, али је планетарну славу стекао романом “Хазарски речник” 1984. који је критичар “Пари мача” овако оценио: “Изгледа да је то прва књига 21. века!”
Стручњци из Европе, САД и Бразила, Павића су номиновали за Нобелову награду за књижевност.
Академик и универзитетски професор Павић је иза себе оставио изузетно научно дело, студије “Историја српске књижевности барокног доба”, “Војислав Илић, његово време и дело”, “Гаврил Стефановић Венцловић”, као и низ текстова о Доситеју Обрадовићу, Лукијану Мушицком, Симеону Пишчевићу...
Рођен 1929. у Београду, у породици интелектуалаца, још од ране младости савладао је неколико језика, једно време студирао је виолину, а (свирао сам и знао напамет Брухов концерт за виолину и оркестра у б-молу.) био је и страствени планинар, члан алпинистичке репрезентације Србије. Из милоште родитељи су га звали Цици и тако ће га најближи звати целог живота, а међу њима је био и Васко Попа који га је “наговорио” да пише прозу коју дотада није објављивао. Када му је једне вечери Павић прочитао своју тек написану причу, Попа му је рекао: “Ти више нећеш писати песме, писаћеш одсад прозу!”
Прву књигу прича “Гвоздена завеса” објавио је 1973, а књига је оцењена као чудесна модерна фантастика али потпуно наша и оригинална, а две године, сада већ чувену збирку “Коњи Светог Марка”, чији су јунаци угледне личности из српског културног живота. Павићево приповедачко умеће потврдиле су и збирке прича “Руски хрт” (1979), “Нове београдске приче” (1981) и “Душе се купају последњи пут” (1982).
Роман лексикон у 100.000 речи о Хазарима, народу који је између 7. и 10. века био настањен између доње Волге и Дона и нестао без трага, више издавачких кућа је одбило и не прочитавши га. Чим се, ипак, појавио у књижарама у издању “Просвете” роман је побудио изузетнио интересовање и читалаца и критичара и постао један од највећих бестселера у српској књижевности. Убрзо је прича о принцези Атех и ловцима на снове освојила и публику широм света, а њеног аутора прогласили су предводником европске постмодерне. Одмах пошто се књига појавила у Француској где није силазила са листе најтраженијих, славни Бернард Пиво је изјавио: “Ако господин Павић настави да објављује такве књиге, не видим зашто не би добио Нобелову награду”.
После “Речника” уследили су романи: “Предео сликан чајем”, “Унутрашња страна ветра”, “Последња љубав у Цариграду”, “Звездани плашт”, “Уникат”... све до последњег “Вештачки младеж” који је објављен ове године. Нјегову приповедну прозу чине и збирке прича: “Шешир од рибље коже”, “Стаклени пуж”, “Кутија за писање”, као и драме: “Заувек и дан више” и “Свадба у купатилу”.
Из првог брака са супругом Бранком Бастом добио је сина Ивана и ћерку Јелену која је трагично настрадала прошлог лета. Од 1992. живео је са списатељицом Јасмином Михајловић.
Павићев 80. рођендан ове јесени требало је да буде свечано обележен на једном америчком универзитету и да о великом писцу беседу одржи нобеловац Орхан Памук. Будући да су му кукови већ представљали озбиљан здравствени проблем, Павић се захвалио на позиву, одлажући посету после опоравка од операције...

ЖИВОТ ЈЕ УВЕК СТАРИЈИ
- Увек нађем тренутак да запишем, чак и на улици: неку реплику, неки израз, неку ситуацију, неку боју... Живот је увек старији од литературе, бољи од литературе, али је расут, морате га тек уобличити - објаснио је једном приликом. Писао је, иначе, руком, најчешће у кревету, у укориченим свескама. Потом би текст откуцао, исправљао га и радио чак осам верзија.

БОРБА ПРОТИВ ДОСАДЕ
- Ја сам нелинеарним писмом покушао да премостим јаз - да не будем досадан писац, а онда, да читаоцу препоручим да сам бира свој начин читања. У 21. веку тај ће читалац, уверен сам, одабрати најбржи начин читања.

НОВИ НАЧИН ЧИТАНјА
- ПИСАЦ се може замислити као композитор који је написао ново музичко дело, али је публику тј. своје читаоце из концертне дворане пребацио на позорницу и претворио у репродуктивне уметнике. Они су постали извођачи. Једнима је писац дао у руке виолине, другима бас, некима дувачке инструменте... Јер, до читалаца не допире само нотни запис, тј. књига, него оно што читалац прими и начини од свега тога, оно што читалац репродукује од књиге и улива у њу. За диригента довео је писац читаоцима свог издавача. А сам писац је сео у гледалиште да слуша извођење своје
композиције и да тапше... Моја књига није ништа друго до вежба која се нуди читаоцу да тренира нови начин читања.

ДВЕ ВЕЧНОСТИ
- Ја мислим да постоје две вечности. Једна пред нама и друга за нама. Дакле, као сваки човек стар сам. Или ако хоћете, вечан, унатраг све до својих најдаљих предака, примата или шта су већ били. А пре него што сам почео да пишем много сам желео да причам приче. То желим и данас... Иначе, не верујем у компјутерску душу. Душа свих медија, па и
компјутера јесте човек.

МУЗЕЈ
Милорад Павић је једини српски писац који је за живота стварао у свом музеју, у коме су његове књиге, рукописи, кореспонденција, радови драгих сликара, породичне реликвије... Сву своју књижевну заоставштину завештао је легату који је основала Скупштина града 1992. у Улици браће Баруха 2 на Дорћолу, где је живео.

СПОМЕНИК У МОСКВИ
ОВА година у Русији је протекла у знаку његовог 80. рођендана. Деценијама је био један од најпопуларнијих савремених страних писаца, коме је овога лета у част рођендана, постављена биста испред централне Московске библиотеке, уз највеће књижевнике света.

ЛЈУБОМИР СИМОВИЋ: БИО ЈЕ И ВЕЛИКИ ПЕСНИК
- МИША Павић је мој стари пријатељ из времена много пре “Хазарског речника”. Дружили смо се, заједно путовали, често се сретали у комшилуку. Пре две-три недеље у свој архиви нашао сам свој приказ његове књиге “Гвоздена завеса” из 1973. године, где сам на основу ових приповедака дао неке оцене и прогнозе које ће се остварити појавом “Хазарског речника” и књига које су дошле после њега. Дубоко ме је потресла вест о његовој смрти, иако сам знао да је изашао из једне тешке операције и да га је чекала друга. Миша је био не само велики прозни писац, ја сам увек волео његову поезију која је незаслужено скрајнута у сенку његове прозе. Милсим на збирке “Палимсести”, “Месечев камен” и “Душе се купају последњи пут”. Због великог успеха његове прозе у свету не бисмо смели да заборавимо Мишу Павића великог песника и Мишу Павића изузетног књижевног историчара.

МОМО КАПОР: ПРИЈАТЕЛЈ
- НЕСТАНКОМ Милорада Павића завршено је једно велико поглавље постмодерне. Нјегови романи, често тешко разумљиви, стварали су фугу једног чудесног, измишљеног света у којој су се фантазмагорије мешале са енциклопедијским подацима. Био ми је драг пријатељ, мада смо се бавили потпуно различитим видовима прозе. Волео сам да се дружим са њим и направио сам гомилу цртежа његовог лика, а такође и један озбиљан портрет у уљу, са неизбежном лулом. Када је престао да пуши као да му је и живот отишао у невидљиви дим из те луле.

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ: ЦЕХ ТЕШКОГ ВРЕМЕНА
- ОД недеље у осам сати увече, кад сам сазнао да је преминуо, изненада, мој дугогодишњи пријатељ Драгомир Брајковић, велики песник, па до ове вести да је један од највећих романописаца на српском отишао исто изненада, прошао је непун дан, а у суботу је преминуо Вујица Решин Туцић у Новом Саду. И то је једноставно нешто што човек не може да разуме и сам себи објасни, зашто су људи у релативно најбољим стваралачким годинама отишли сви у року од једног дана. Да ли је то цена коју сад плаћамо за ових 20 година живота у паклу. Али, сигурно велики допринос тој пошасти је тај наш тужни живот, јер овде је реч о тројици људи који се баве исписивањем поезије и романа, па су с те стране познати, а непознатих је на хиљаде и хиљаде. Знам да су и Павића и Брајковића болеле све ове ствари које су се догађале и да је њихов одлазак и делом због немогућности да себи објасне те ужасе.