Тек изашли роман Вука Драшковића „Доктор Арон“ (издавач „Српска реч“) биће велико изненађење за читаоце поклонике његовог пера и не мањи изазов за критичаре. Књига се потпуно разликује од свега што је овај аутор до сада изнедрио. Да ли је то и његово најбоље дело, како тврди његов први читалац и уредник Александар Чотрић, показаће време, али је извесно да је најкомплексније и урађено са највећом амбицијом.

Роман се рачва у неколико рукаваца отварајући низ историјских, филозофских, националних и религијских тема, а у центру збивања је чудесни београдски неуропсихијатар Арон Тодорић. У његов дом долазе пацијенти и познаници разних фела, академици, писци, професори, историчари, адвокати, новинари, дисиденти, али и чудаци од којих је један умислио да је Наполеон лично, а други да му је у израслину на врату полиција убацила прислушни уређај. Они жучно расправљају о актуелним друштвеним проблемима и сваки од њих носи неку своју интимну муку. И њихов домаћин чува тајну коју писац постепено и зналачки открива. Радња се догађа пре Титове смрти и после ње.
* У лику Арона Тодорића, познаваоци београдских интелектуалних кругова могу лако препознати неуропсихијатра Веселина Савића и његово окружење. Чиме вас је тај човек инспирисао?
- Са доктором Веселином Савићем, непоновљивим чудаком и чаробњаком, дружио сам се скоро две деценије. Окупљао је око себе духовну елиту, и дисидентску и режимску, ондашње Југославије. Био је геније и зато смо говорили да је луд. Он ме је инспирисао да обликујем лик мог доктора Арона, а то је трајало дуго. Пре него што се родио у овом роману, Арон се оглашавао на страницама „Ножа“, „Молитве“, „Руског конзула“ и „Мете“, али без имена или под другим именима.
* И неки други ваши јунаци могу се препознати, као што су Јово Капичић, Добрица Ћосић, Владимир Шекс, Јара Рибникар; случај писца Гаврила подсећа на случај писца Гојка Ђога, а има и алузија на пашквилу Војко и Савле...
- Неки читаоци препознали су неке друге људе. То ме радује, јер су књижевни ликови успешнији што су универзалнији. Војко и Савле или Арон и Барон? На читаоцима је да одгонетају, а писац саопштава лаж која је истина.
* Одласком Арона у Израел, отварате прави мали трактат о вери, хришћанству, Богу. Судећи по неким другим књигама, ове вечне теме веома су интригантне и за модерног човека који се сматра ослобођеним свих предрасуда...
- У Израелу, где борави први пут у свом животу, да би у Капернауму сахранио своју промашену срећу, своју Сару, доктор Арон се упушта у авантуру упоређивања Мојсија, Мохамеда и Христа. И закључује да је Мојсије желео савршеног верника, Мохамед - савршеног ратника за веру, а Христос - савршеног човека.
* Као црвена нит кроз роман се провлачи дилема да ли са човеком умире све или остају дух и мисао као нешто неуништиво. То питање мучило је многе писце, какав би био ваш одговор?
- Материја је неуништива. Ово је наука доказала и ово је неспорно. А шта бива са човековом душом, мишљу, осећањима? Да ли су и они неуништиви? За тим одговором трага доктор Арон и то трагање ће и да га убије. Нјега, као и Ивана Карамазова, мучи Бог, а Бог је за сваког човека врховна а можда и једина суштинска мука.
Ја сам у болним дилемама мог доктора Арона. Надам се да ће мој дух, (мисао, душа?) посматрати моју сахрану, а страх ме је, опет, од језе да неће и да је смрт вечити крај. Између наде и страха, бирам наду.
* У роману се, у негативном контексту, говори о Титовом времену и владавини. Како објашњавате да се у последње време враћа интересовање за Јосипа Броза?
- Доктор Арон је упознао Тита још 1937. у Москви, а лечио га је, изгледа, од маније гоњења, и у Београду, пред његову смрт. Он је изблиза упознао поредак Лажи и Силе као Врховног добра. Зато доктор Арон зна да Југославији, чим умре Тито, нема спаса. Лаж и Сила приредиће „велики циркус слонова“ са шахом, српом, белим печуркама и највећим слоном без главе. Србија се данас враћа Титу, јер је Србија, и данас, после свега, онај слон без главе.
* Једна од окосница романа је чудесна, фантазмагорична прича о младом Американцу Нику Висперу за кога се најпре мисли да је реинкарнација једног српског војника из Првог светског рата?
- Мени је доктор Арон причао, а присуствовао сам и његовим научним експериментима, да су магнетни таласи човечје жлезде епифизе исти као и магнетни таласи Земље и наше галаксије. Специјалним смесама, које је он справљао, подстицао је јужни пол епифизе да га одведе у прошлост, а северни пол да завири у будућност. Причао ми је, а ја му верујем, да је на тај начин видео Голготу Србије у Првом светском рату и видео, баш видео, и једну српску болничарку, која ће да погине 1916, и једног српског војника, који је испустио душу на острву Видо, али ће да се поново роди 1953. у Либертвилу, код Чикага. Нема немогућег, ако верујете у могуће. Тако су се та српска болничарка, која је погинула 1916, и амерички поручник који је рођен 1953, венчали у једном селу близу Крагујевца 1981. године. Присуствовао сам њиховом венчању.
* Да ли је било тешко, после веће паузе, поново упливати у романсијерске воде?
- Није било тешко него лековито.
* Последњих деценија мењале су се књижевне поетике и разни „изми“. Ипак, као да се испоставља да нема добре књиге без добре приче, што показује и ваш роман?
- Писац је срећан не само кад га читаоци хвале, него и када га псују или мрзе. Писац мора бити несрећан само ако читаоци заспу док читају његову књигу и ако се она заврши после читања.
* Кроз речи вашег јунака провлачи се мисао да ништа значајније није урађено без вере у наду, у снове, у немогуће. Да ли је то и ваше убеђење?
- Христос, Колумбо, Галилеј, Ђордано Бруно, Коперник, Нјутн, Нјегош, Ајнштајн, Доктор Арон. Све усамљеници. И све јеретик до јеретика. Само појединци имају снове. Не верујем ни да су Иљф и Петров могли да напишу било шта заједно. Аутор је само један од њих. Доктор Арон ми је говорио: „Клони се, сине, гомиле и хука хиљада, клони се сваког, сем себе, иако ћеш тада бити у најопаснијем друштву“. Нисам га послушао, а цитирао сам његов завет изнад његовог гроба, кад сам се опростио са њим.
Да ли је то, питам се, мој грех? Он је завиривао међу звезде, а ја сам звезде Врховне тајне и Савршеног ума тражио у Србији и међу Србима. Надам се, ипак, да се доктор Арон не љути, јер сам, и као политичар, желео немогуће, у нади да досегнемо оно могуће. Као писац, у овом роману ја сањам и настављам да верујем у немогуће, јер сам реалан. Нека ми фанатични заљубљеници у Чарлса Дарвина и његову Госпођу Еволуцију, као Врховни ум, као свог Бога, одговаре само на једно питање: како то да је њихова Госпођа Еволуција могла да створи све, осим Бога? Да ли, порицањем Врховног ума, уображавају да су они тај Врховни ум? Тешко нама, ако јесу.

КОЛЕКТИВНИ БОЛЕСНИК
* Шта вам је, као писцу, политика којом се бавите целог живота дала а колико одузела?
- Мени је политика доносила и доноси само несрећу. Толики људи су убијени или су страдали само због тога што су били са мном, а стрела је, неколико пута, одапињана и на моју главу. Моја политика говорења истине мржњом је испунила многе. Зашто? Зато што су Србија и Срби колективни болесник. Где год да пипнеш, видиш тешку болест. Хтео сам да будем лекар, да будем доктор Арон, и прописујем лекове. Неопростива грешка, јер тешки болесници мрзе докторе, а обожавају надрилекаре и врачаре.