Паја Јовановић, српски уметник, чија се дела највише продају на иностраним аукцијама - прву од монографија које прате јубилеј, 150 година од његовог рођења, добија из „Радионице душе“. Издавач Моша Тодоровић, у ову богато илустровану књигу, на безмало 350 страна, уврстио је текстове Николе Кусовца, Дејана Медаковића, Ђорђа Кадијевића, Срете Бошњака, Вање Краут, Дејана Ђорића, Петра Петровића и Славице Стаменковић.

У предговору Станислава Живковића се истиче да аутори текстова у монографији обећавају да ће велики јубилеј бити достојно обележен. Живковић, такође, указује да је највећи број дела овог уметника расут по музејима и колекцијама широм света - од Европе, Северне и Јужне Америке до Јапана.
- За утеху, многобројне монографије, посебно жанр сцена са мотивима из Црне Горе, јужне Србије или Македоније сачувале су име Паје Јовановића у народном сећању. Управо, кроз неколико генерација, у многим породицама његови радови налазе се и данас готово као култне слике.
Никола Кусовац, који иначе припрема текст за велику двотомну монографију „Паја Јовановић 1859-1957“, у издању Музеја града Београда, за ретроспективу која се спрема у децембру у Галерији САНУ, истиче у свом тексту да је Јовановићево учење у Бечу, без обзира на трајање било пресудно за његово коначно уметничко формирање.
- Јовановић је један од првих сликара новије српске уметности, који је прераставши завичајне прилике, стекао знања и вештине да се са тако много успеха огледа скоро искључиво на међународном ликовном бојишту - написао је својевремено академик Дејан Медаковић, у тексту који је уврштен и у ову књигу. - На сваком кораку доказивао је свој богати, сликарски и цртачки таленат, разуме се, без ограда стављен у службу академских начела којима је предано служио. Био је то уметник који се часно одужио народу из кога је поникао.
Једна од највећих стваралачких жеља Паје Јовановића, о чему у овој монографији пише Петар Петровић, била је да наслика српског научника Николу Теслу. Срели су се у децембру 1902. године. Од тог сусрета, чекајући одговор, Јовановић је у Америци сликао портрете по наруджбини. Портрет је урадио другом великом српском научнику Михајлу Пупину (данас се налази у Народном музеју, мада њиме није био задовољан) али се потајно надао да ће и Тесла пристати да му позира. Још једном му се, 1903, обратио писмом :
„Врло штовани господине Тесла, ја сам у Валдорху чешће за вас питао без да сам сретан био вас наћи. Данас долазим опет да остварим моју молбу, да л' би могли поред вашег важног посла наћи толико времена да ми седите два три пута за портрет о којем смо оно вече говорили.
Да сам од она доба много радио, али највише бих се био радовао да сам могао вашу слику, портрет човека од светске славе изложити. Најучтивије вас молим покушајте да нађете неколико часа на ту сврху сигуран сам да ћу успети са радом те ћу и вас задовољити.
Молим вас примите поред срдачног поздрава и уверење мог најодличнијег велештовања“.
Разлог зашто Тесла није прихватио да га Јовановић овековечи својом бравурозном кичицом до данас је остао нејасан.
Тесла је ту и тамо дозвољавао појединим уметницима да га портретишу, али није имао обичај да им позира. Само једном је направио изузетак и седео иза штафелаја принцезе Вилме Лјвов. Тако је 1916. године настао чувени „плави портрет Николе Тесле“.
У потпуној несразмери са Јовановићевим уметничким значајом стоји број дела која су му посвећена. Ова монографија исправља неправду према уметнику пред чијим се сликама, како наводи Ђорђе Кадијевић, најчешће и најдуже застаје у светским и домаћим музејима. Нјена вредност је и у томе што су на једном месту сабрани раније објављени текстови најбољих познавалаца Јовановићевог стваралаштва, али најдрагоценије су, ипак, савршене репродукције његових дела.

ВЕЛИКИ ФОРМАТ
- Данас кад су се смирила ликовна узбуђења никла на почетку протеклог века, када се из историјске перспективе јасно види ко је био ликовно прогресиван у националном и општеевропском оквиру, Јовановићево историјско сликарство, без обзира на велике формате и још већа лична хтења не може нас у ликовној проблематици понети у оној мери у којој нас сада носи некад презрена Надежда Петровић - записао је Медаковић.