ЖИВОТНИ пут Оливере Лазаревић (1373-1444), најмлађе кћери кнеза Лазара и кнегиње Милице годинама је био прекривен велом тајне. У литератури се спомињала тек у малим одељцима у радовима који се баве средњовековном епохом или породицом Лазаревић. Први пут код нас биће објављена монографија о овој жени, која је била жртва за спас свог народа и отаджбине после Косовске битке, у којој су сабрана малтене сва досадашња знања о њој.

Издавач Фонд „Принцеза Оливера“ је са много ентузијазма и љубави приступио реализацији овог пројекта. До краја недеље као производ појавиће се лепо урађена и опремљена књига „Принцеза Оливера: Заборовљена српска кнегиња“, чији је аутор Никола Гиљен, а коаутори Оливера Шарановић и Соња Јовићевић Јов. Баршунасте корице и кутија, обложене свиленкастим платном на коме је пренет мотив богате пластичне декорације Моравске школе стварају посебан утисак и напросто терају читаоца да „зарони“ у српску средњовековну историју. Паралелно са издањем на нашем језику, штампаном у 1.000 примерака, биће објављено по 500 примерака на руском и енглеском.
- Монографија је настала као део и дело мисије Фонда „Принцеза Оливера“, усмерене ка очувању нашег духовног идентитета - каже Соња Јовићевић. - Нјоме смо покушали да од заборава спасимо делић српске историје, да отргнемо од времена Оливерин животни пут и њен сан.
Принцеза Оливера је у младости провела дванаест година у харему турског султана Бајазита Првог, као залог миру између Србије и Османског царства, а једно време и у заробљеништву монголског кана Тамерлана, као заробљеница после Ангорске битке, која се догодила 1402. године.
- Оливера је дата за жену Бајазиту, човеку друге вере, који је напао њену земљу и погубио њеног оца. Према предању, пут из родног Крушевца ка Дренопољу српски народ је Оливери посуо ружама - објашњава Никола Гиљен. - Међу стотинама жена у харему Оливера је постала једна од четири султанове жене - кадуне. Временом се између њих двоје, ипак, родила љубав. У записима историчара Владимира Ћоровића наводи се да је Оливера била ванредно лепа и имала је велики утицај на страстима оданог Бајазита, а његов колега Стојан Новаковић пише да је успела да и у султанском харему одржи прво место и да задобије и одржи љубав бесног Бајазита. Своје место у харему и султановом срцу често је користила да помогне свом напаћеном народу. Захваљујући свом утицају на Бајазита, Србија је у то време имала далеко повољнији положај него друге балканске вазалне државе, а сами Лазаревићи преимућство над осталом српском властелом.
Аутори монографије истичу да су за осветљавање овог периода Оливериног живота користили материјал из наших и дубровачког архива, али су им турски извори, нажалост, били недоступни.
- За све време боравка у харему Оливера је остала у православној вери, што је, наравно, утицало да се у турским изворима спомиње као негативна личност - каже Јовићевићка. - Турски хроничари је не зову по имену, него „каурка девојка“ и окривљују је да је навела Бајазита да пије вино, преко кога је дошла до његовог срца и политичког утицаја.
Насупрот томе, жртву принцезе Оливере српски народ је још за њеног живота веома ценио. Сматрана је жртвом библијског карактера, како наводе аутори, богоугодном и христоликом, принетом из слободе, љубави и послушања према свом роду и отачинству.
Деспина Оливера се вратила у Србију 1403. године и живела на двору свог брата Стефана у тада новој српској престоници - Београду. Хроничари бележе да му је била „верни пратилац, друг и саветник, подстрекач и тешитељ“. После Бајазита није се удавала и имала потомака. Од 1430. са прекидима, живела је највероватније код свог сестрића деспота Ђурђа Бранковића у Смедереву, а често је путовала код сестре Јелене Балшић у Дубровник, Зету и Херцеговину. Како наводе аутори монографије нарочито је топло била примана у Дубровнику, јер је „Домина Деспина“ (како су је Дубровчани звали) била „часна госпођа од крви Светлога Деспота и од његовога Двора“. Последњи пут се спомиње у историјским документима из 1443. године. Сматра се да је умрла после 1444. године и не зна се где је сахрањена.

ДЕСПИНА

ОЛИВЕРА се родила између 1373. и 1376. године у Крушевцу, где је на двору својих родитеља живела све до 1390. Нјено право име било је Оливера, али је позната под именом Деспина, како су је звали Дубровчани и њена старија сестра Јелена Балшић - каже Гиљен. - По мајци Милици, Оливера води порекло од лозе Немањића. По већ утврђеној традицији, наслеђеној од Византије и Немањића, све кћери кнеза Лазара, па тако и Оливера биле су одгојене у амбициозне, паметне, образоване, самосвесне и енергичне жене, праве владарке, налик својој мајци Милици.

ИЛУСТРАЦИЈЕ

У овој богато илустрованој монографији први пут су објављене репродукције фресака које се налазе у олтару Саборне цркве и један витраж из храма Светог Ђорђа. Такође, први пут су публиковани факсимили неких докумената у којима се спомиње Оливера из Дубровачког архива.