ПОПОДНЕВНИ паланачки мир Вршца ништа неуобичајено није реметило. Није се могло ни наслутити у уторак да баш ту, у родном граду Паје Јовановића (1859-1957), почиње обележавање 150-годишњице његовог рођења. У граду нигде билборда, рекламног паноа... Над улазом у Стару апотеку, где је полупуста спомен-соба Паје Јовановића, са чувеним „Вршачким триптихом“ - никаква ознака којом би се скренула пажња на јубилеј великог српског сликара.

Беспарица није оправдање. У собу, легат, за овако значајну прилику није унета чак ни ваза са свежим цвећем. Исто је и на улазу у Градски музеј, где година јубилеја почиње изложбом „Слике Балкана“ аутора Петра Петровића, кустоса Народног музеја из Београда.
У прецизном избору од 25 слика и цртежа који је урадио Петар Петровић, нашла се уз оригинал и фотографија „Крунисања цара Душана“, или како ју је сам Јовановић назвао после Другог светског рата - „Проглашење Душановог законика“. На фотографији је сваки лик означен бројем, а под фотографијом старим рукописом исписано име сваког од 31 лика са слике. Ту легенду је уз помоћ Стојана Новаковића исписао Паја Јовановић, а по жељи свог пријатеља и мецене Ђорђа Роша.
Први пут је изложен и цртеж - такозвани калк који служи као предложак за уљану слику. У питању је једна од верзија „Крунисања“, али то уједно објашњава, како каже Петровић, и Пајину „продукцију“, односно израду више слика с истом темом где су тек поједини детаљи мењани.
Ипак, на отварању изложбе била је неописива гужва, а велика посета односно интерес публике је, како је рекао Бојан Ковачевић, доскорашњи директор Музеја града Београда - главна ствар.
Једноставно, али јасно конципирана изложба имала је поруку коју је сјајно дефинисао на отварању др Миодраг Јовановић, који је између осталог, истакао да је коначно нужно „дотумачити превазиђен, па и неодговарајуће употребљаван термин оријенталмалераја“.
За западну Европу која је диктирала терминологију, оријент није, како је нагласио - залазио у Медитеранско море, нити у европско копно. Паја Јовановић, радознали и пословни путник, ходио је таквим оријентом. Садржај његових слика смештен је на тло југоисточне Европе. Балкана. Тако да Паја Јовановић није био „оријенталмалер“, већ „балканмалер“.
- Сликао је он историју, људе, обичаје цивилизацијског круга коме је припадао његов народ. Балкан није био тај егзотични оријент. За помодну уметност западне Европе неки дивљи Балкан није био инспиративан... Паја Јовановић је покушао да мења диоптрију те Европе којој је као становник и сликар припадао - рекао је Миодраг Јовановић.
То је било и најлепше што се догодило то вече. А највеселије је било, потом, на скромном коктелу у невеликом, али прелепом врту Музеја. Жагор, смех, срдачни разговори, сусрети... као контраст замраченом провинцијском миру ван зидина врта.
Кад је „премијерна публика“ напустила музејски врт (за којом су остале пластичне чаше и папирне салвете развејане по уредно ошишаном травњаку) град је већ увелике уснуо. А, да сан не влада Вршцем можда би се домаћини сетили да изложе и египатску збирку коју им је познати суграђанин поклонио, што би га додатно потцртало као грађанина Европе. Јер богати грађански, интелектуални слој Пајине епохе стварао је и такве колекције...