НОВА књига Милована Данојлића "Учење језика", која је у четвртак представљена у Српској књижевној задрузи, у њеном 100. колу, обнавља његову стару опсесију: трагање за ишчезлим детињством.
Узбуђен као када је објавио прву књигу, а било је то равно пре 51 годину, Данојлић је признао да је и данас, у 71. години почаствован што је објављен у плавом колу СКЗ.

- "Учењем језика" покушао сам да оживим низ призора, сећања, сцена, преко којих се открива живот. То је учење језика живота, учење речи с којима се мој јунак, знатижељни дечак, први пут сусреће.
* Јунак у књизи трага за језиком живота. Како га нове генерације откривају?
- Свака генерација долази до истих или сличних истина, само заобилазним путем и обично у отпору према претходној генерацији. Тако да је неразумевање између нас и данашњих младих сасвим пролазне природе. Човек има исту судбину, и свако завршава на исти начин и на истом месту, само после низа година и проживљених искустава, одушевљења, разочарања, и мање-више научи исту причу.
* Читамо да су приче старијих имале значајан утицај на формирање личности. Да ли је данас исти случај?
- Врло се мало може речима поучити. Ми поучавамо млађе, ако их уопште учимо нечему, нашим понашањем, делима, системом вредности који усвајамо. Велика тешкоћа појављује се данас у друштву: ако се на све стране до те мере узима важност богатства, новца, успешности, у том бруталном смислу речи, не можете ви онда младом човеку усађивати неки идеализам. Он види око себе свуда "ледену рачуницу", што је говорио Маркс у "Манифесту". Мада, улога ујака или деде у породицама је остала исто тако драгоцена као што је била - деде све праштају, ујаци имају улогу иницијације у разним искуствима.
* Да ли је срљање младости неминовно?
- Мењају се услови, али суштина увек остаје иста. Детињство и младост крећу од нуле, организују јуриш на небо, и онда се разбије нос негде око тридесете. Али да није тога, не би се могло живети, да није те слободе и снаге младости која верује да је бесмртна. Оно мало што сам разговарао са младим људима говори ми да су они чак и бољи од нас у неком смислу, али су збуњени оним што се дешавало у друштву и мало поремећени. Имају здрав инстинкт: да зло долази одозго, од ових старијих.
* Намећете у књизи потребу младог бића за слободом и возу "ћири" дајете значење симбола повезивања са великим светом и животним могућностима. Имају ли данас млади свог "ћиру"?
- Имају сто "ћира", а не једног! Ово што раде са Интернетом је фантастичније од тог малог воза који сам ја слушао као дете.
* А да ли им оваква литература лежи?
- Не верујем, уколико уопште стижу да читају, да им ја нешто могу рећи. Али ово што говорим у својим књигама, они ће то добити од својих писаца који ће им то исто, на неки други начин испричати, о њиховим митовима, њиховим "ћирама", још боље него ја.

ПАРАДОКС
* Поред "језика живота", реч је и о стварном језику, због чије судбине бринете?
- Провала англицизама и опседнутост западном, потрошачком цивилизацијом, данас је тако јака да се човек мало тргне. Ја сам у парадоксалној ситуацији: да у Поатјеу, у Француској, где живим, тамо у некој соби негујем српски језик, да га брижно глачам, да тражим неке ефекте из народног језика које сам понео из детињства, завичаја, док видим да у Београду процес иде у супротном правцу.