ПРЕ три деценије, Гојко Тешић (1951) ушао је у уредничко-књижевне воде захваљујући свом пријатељу Радовану Поповићу, који је Јовицу Аћина, тадашњег главног уредника "Књижевне речи", замолио да га узме у свој тим, иако у том часу, није имао неких нарочитих референци. Код уредничког мајстора изучио је тај нимало једноставан а прелеп занат.

Данас је Тешић један од најистакнутијих књижевних историчара, професор је на Филолошком факултету у Новом Саду, научни сарадник у Институту за књижевност и, одскора, уредник у "Службеном гласнику", где припрема велики пројекат, први такве врсте у нас - "Српска књижевна енциклопедија".

По сведочењу многих, четири године вашег уредниковања у "Књижевној речи" (1980-1984) оставиле су изузетан траг и у српској култури...
- У том времену, и данас то многи говоре, био је најзначајнији југословенски лист са блиставом европском оријентацијом, и европском рецепцијом! И зато ми је отужно да лажним демократама разних фела полажем рачуне о свом заиста енормном улогу у ту најважнију политичку демократску, превратничку и препородитељску акцију на просторима бивше Југославије. На том плану, немам ама баш никаквог разлога да будем скроман. И цех тих уверења за демократију, у једном ригидном комунистичком времену, био је јако висок. "Књижевна реч" из раних посттитовских времена је мој најзначајнији уреднички капитал и на то сам апсолутно поносан у сваком погледу. Био је то велики интелектуални преступ у најлепшем значењу те речи и за њега се морао платити цех...

Драма вашег кажњавања је била необична...
- О томе не бих. Ипак, казао бих да је било оних који су ту драму веома добро разумели и одмах су били вољни да пруже подршку. Мој пријатељ и последњи председник Савета "Књижевне речи" Милисав Савић, књижевник и први сјајни уредник овог листа, позвао ме је у јесен 1984. у "Просвету", други је био покојни Миодраг Перишић, који ми је понудио уредничко место у "Књижевним новинама". То је у том часу био прави мелем на рани, и то се не заборавља! А онда долазе две деценије посве необичног "предаха", или, боље рећи, "маргинализације" са српске културне сцене, која, нажалост, траје и данас. Јако занимљив феномен, који тражи много више и времена и простора. Поготову, ако имам у виду да су у тим временима, у скоро свим издавачким кућама, били велики моји знанци и сарадници "Књижевне речи" у којој су демонстрирали своју храброст. Неки су се издавали за моје пријатеље. Нарочито у оно време после 2000. О томе, неки други пут.

Пре два-три месеца обрели сте се у "Службеном гласнику"...
- На то место дошао сам, пре свега, захваљујући главном и одговорном уреднику Слободану Гавриловићу, који је такође острашћени заљубљеник у уредничко мисионарство, што је на најлепши начин манифестовао и на своме новом послу. Рехабилитовао је највећу жртву комунизма Живојина Павловића, који је уочи Другог светског рата писао о стаљинистичким чисткама и жртвама, први је објавио осамдесетих његов "Биланс совјетског термидора", написао је његову биографију, приредио његова дела. Знатан део своје каријере, блиставе у сваком погледу, даровао је Демократској странци, то јест политици и демократском препороду Србије. Чини ми се да је први који на потпун начин разумео оно што ме као професора, књижевног историчара и уредника испуњава, а то је: потпуно предавање послу и за добробит српске књижевне науке и српске културе. И то, без остатка. У "Службеном гласнику" смо се, захваљујући њему, нашли Јовица Аћин и ја, његов ученик, али сада у улози уредничких мајстора, који са Иваном Вујачићем, Јовицом Тркуљом и Бранком Кукићем - такође мајсторима овога заната - чинимо један препознатљив српски а, у сваком погледу, европски тим.

У плановима је замашна "Српска књижевна енциклопедија"...
- Пројекат о енциклопедистичким издањима, којих, нажалост, на нашем језику има веома мало, иницирао је Слободан Гавриловић. Када је реч о фундаменталним пројектима, с много оправдања и с много горчине могао бих изрећи крајње провокативну, полемичку, причу о томе колико је српска култура и књижевна наука и за тзв. малим културама у епохалном заостатку. О "Српској књижевној енциклопедији", која ће изаћи у три-четири тома, снивам цели свој књижевноисторијски век проведен у Институту за књижевност и уметност. Полазим од елементарне претпоставке да "Српска књижевна енциклопедија" није ничији ауторски изум и да се ти послови могу радити у више верзија. Оно у шта сам сасвим сигуран - "Српска књижевна енциклопедија" око које окупљам многа имена српске књижевне науке, а и она имена која широм света проносе глас о величини и значају наше књижевне уметности - без било какве пизме, без анимозитета, без искључивости - биће најсавесније и најодговорније урађен посао. Надам се да то неће трајати деценијама, с унапред укалкулисаном неизвесношћу. Најављујем, и не откривам све карте, с правом. Није то у овој средини сувише паметно; опекао сам се на тој ватри неколико пута најављујући пројекте везане за српску и југословенску књижевну авангарду. Оно што ће свакако бити новина у области књижевне енцикопедистике јесу тематски лексикони посвећени појединим епохама, правцима, жанровима, писцима. Међу првим остварењима те врсте биће "Лексикон српског просветитељства" Мирјане Д. Стефановић, "Појмовник српске авангарде"...

Изгледа да би то требало да буде препород српске енциклопедистике?
- Да, замисао о том препороду има два паралелна тока. С једне стране, оно што је приоритетно, у различитим сегментима наше науке и културе правиће се тематске енциклопедије, лексикони и речници који ће говорити и о снази и вредности наше науке у најширем смислу те речи. Други рукавац енциклопедистичке мисије чиниће преводи капиталних остварења те врсте која су објављена у великим културама. Примера ради, у мом уредничком видокругу је неколико, доиста, капиталних остварења: "Лексикон авангарде", "Лексикон књижевних симбола", "Лексикон књижевних термина", "Речник књижевних родова и врста", "Речник европских књижевних праваца и група", "Енциклопедија симболизма", "Речник надреализма" ... Мало ли је за почетак! И оно што је најважније - није ово само пусти сан.


РУЖНО МЕШЕТАРЕНјЕ
- У ТОЈ веома "успешној" мојој маргинализацији, у последње две деценије, многи су се окушали, и нису успевали да ме уклоне са културне сцене: деловао сам на њој, то је
видљиво. Невидљиво је, додуше мени веома знано,
њихово мешетарство. Последње те врсте јесте веома чудна, ружна елиминација, из конкуренције за награду града
Београда. Издавач је моје "Откровење српске авангарде" послао књижевном жирију, он ју је, безбели, одмах (а без потпуне документације која је, каквог ли чуда, негде загубљена) пребацио жирију за друштвене науке. И једна бесмислена грешка у ЦИП-у (могло се накнадно проверити, да им је до тога било, на сајту Народне библиотеке) пала им је ко кец на десетку. Било би тужно, да није ружно.