Познати српски сликар двадесетог века Никола Граовац (1907 - 2000), спада у ретке ствараоце свога времена који је, поводом сто година од рођења, добио монографију, веома квалитетно припремљену и врхунски одштампану, какву заслужује човек иза кога је остало огромно сликарско дело.
Објављивање књига финансирале су његова супруга Радмила и ћерка Смиљка Граовац. Аутор је Вера Ристић, историчар уметности, а издавач Задужбина краља Петра Првог на Опленцу.
Сликар Никола Граовац рођен је у личком селу Вребац код Госпића. Имао је тешко детињство, тако да је са петнаест година пешице дошао у Београд. Сликарство је учио код Јована Бјелића. Први пут је излагао 1933. године.
После његове последње самосталне изложбе, приређене у пролеће 1998. у просторијама Удружења ликовних уметника Србије, одлучио је да испише сећања на детињство и рану младост, на необично богата животна искуства и уметнички рад. Већ је био у позним годинама и веома оштећеног вида, па је своја сећања и размишљања диктирао супрузи Радмили. Тај драгоцени рукопис чини први део монографије. Тамо где је он стао, причу је наставила Вера Ристић, а то је тренутак када је Никола Граовац ушао у атеље Јована Бјелића.
Бјелић је одмах био сигуран да је Граовац изразити колориста, који је на тај начин саобразио свој живот са својом уметношћу. "Па, ипак откуда у Граовца толика раскош жарких боја? Понео их је кроз сва своја лутања са свога Велебита. Јесењи дани те планине били су једина радост у његовом најранијем детињству и они су ти који су нам га очували за наше сликарство."
Другу битну одлику сликарства Николе Граовца, после прве самосталне изложбе 1935. године, у Уметничком павиљону "Цвијета Зузорић" дао је Раде Драинац: "У мору наших оскудних талената, кабинетских работника који се презнојавају да нешто створе, сликарство Николе Граовца је сва будућност и нада. Оно потискује у позадину трауме, психозе, морбидности и деменције."
Никола Граовац није много боравио у сликарским колонијама. Био је учесник колоније "Ечка", док је долазак у колонију у селу Липовац надомак Тополе, у лето 1975. године, унео значајне промене у његов живот и стваралаштво. Заволео је овај део Шумадије, па је саградио кућу и атеље у непосредној близини Опленца.
Од тада су све његове слике настале у Тополи, не само шумадијски пејзажи, мртве природе и портрети, већ и мотиви давно запамћени. У Тополи је сликао Београд, Сремске Карловце, родну Лику. Граовац је у Тополи провео више од двадесет година. У једном од последњих интервјуа рекао је: "Топола ме је привукла својом лепотом и лепотом своје околине. Она ми је омогућила да у својим сликама поново успоставим директан однос са природом".
Граовац је Задужбини краља Петра на Опленцу оставио легат који садржи 35 слика и више предмета примењене уметности, сатова пре свега. Стална поставка изложена је у "Виноградаревој кући" и годишње је посети око сто хиљада људи.
- Сада се у Карађорђеву Тополу не долази само због цркве светог Ђорђа на Опленцу, не само због Карађорђеве цркве из 1912. године, не само због Карађорђевог конака, већ и због слика Николе Граовца - каже Вера Ристић, аутор монографије.

СВЕ ЈЕ ВРЕДНО

НИКОЛА Граовац направио је велико уметничко дело. Аутор је око десет хиљада слика на којима се бојом играо спонтано и радосно. Боја је код њега све. Са његових слика зрачи племенитост, пријатељство, позитивна енергија. То је привлачило људе. Он није знао да направи лошу слику. Нема ништа испод прага вредности - рекао је на промоцији Никола Кусовац, историчар уметности.

СПОНТАНО

ЗА мене слика увек настаје спонтано. Знам само њену тему, оно што желим да испричам и што желим да изразим. Све остало изграђује се постепено самим процесом сликања. Сваки сликар има свој начин сликања, који не подлеже његовој контроли. Сликару се увек чини да слика настаје сама од себе, забележио је уметник.

ТИТО

ВЕЛИКИ број слика Николе Граовца краси домове страних шефова држава и дипломата. Јосип Броз Тито, према подацима од периода 1953. до 1980. године, на својим путовањима на поклон је носио уметничка дела. Убедљиво највише је поклањао слике двојице аутора - Николе Граовца и Пеђе Милосављевића, по 36.